Часови стрепње, чекања, наде пролазе. Час је близу. Док се спремамо за коначни сусрет, размишљам.
Знаш, нисам толико ни била свесна да заиста у себи носим живот. Твој живот у мом. Ти у мени. Гњавили смо мало тату. У поноћ, сладолед, точени на Славији. Јогурт! Уз сваки оброк јогурт. Шетње поред реке. Гледали смо звезде падалице. Додирима смо говорили. У тишини шапутали највеђе тајне.
Било је и страха и стрепње, знакова које нисам разумела, али знала сам да смо тим.
Спремали смо се за овај трен. Трен када ћемо се коначно угледати. Трен у ком је све стало да би коначно почело. То је наш тренутак, украли смо га од вечности.
Овај моменат када се живот рађа, када у боловима, разапињању и сузама неизрецива радост показује лик. Родио си се.
Саврешени. Плод љубави и јесте савршенство.
И овај комад сећања који делим са другима је највећа тајна сваке мајке. Трептај вечности. Твој и мој. Додир, када престаје сваки бол и уздах, онај савршени када су ми те ставили на груди. Твој живот у мојим рукама, ти на мојим грудима.
Благослов.
Онда је дошла Лептирица.
Иста тајна, исто испуњење.
Савршенство је израз љубави, изглед љубави.
Делим јер се благослов дели, говори, жуди као онда када смо вас чекали. Као тада тако и сада до долазећег часа.
И, опет љубављу ка савршеном, ка савршенству.
Када тада тако и сада, из љубави зачети, љубављу нахрањени, ка љубави окренути.
Да децо. Тамо ћемо.
Тања Накић