Скупи ум свој, срце своје, све своје у само једну тачку.
Једну мисао. Једно.
Огрнута кожом, покривена косом, сузом умивена. Себе дајем.
Једну у једном.
Ништа друго немам.
Одбацујем слике, слова, туге и радости.
Пролазно.
Дајем ветру да их носи.
Тачка-семе. Спремно на смрт.
Не плашим се.
Смрт је транзит, ходник, пролаз за улаз.
Облици су око мене. Назирем их.
Слепило. Познати звуци.
Тако је близу.
Угушиће ме жеља.
Шта да дам осим себе? Грешке, туге, радости, боли која раздире!?
Лаж понекад има лепо лице и осмех, али... лаж је.
У нерођеном сам видела вечност.
Сада ћу је видети у смрти.
Милошћу додирнути.
Време је.
Скидам последње трагове љуштуре.
Вода је однела све.
Ка светлости у пламену.
Пламену који сагорева остатке старог, презреног, одбаченог.
Сагледано у смрти која је показала вечност, виђење, препознавање:
Јелена, Мирјана... оче Иване!
Загрљај братски, целив божански :
Горане – Оче!
Брате мој у Христу Угрине – Брате Иване!
Да ли је то заиста смрт ако покаже делић вечности, комадић Царства!
Пред очима уснулог Патријарха
Срели се, препознали, загрлили.
Где ти је, смрти, жалац?
Где ти је, пакле, победа?
Тања Накић
П.С. За све је потребно да сазри и туге и радости, али и молитве...