Decembar 11, 2009, 12:14

НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ !

Понекад овај бели, празан папир уме да намучи. Речи некада саме навиру,  али не сада. Испричала сам а не умем да напишем. Смешно!
Опет, како написати радост?!
Којим бираним речима објаснити то осећање?
Како описати неописиво, испричати неиспричиво?
Како описати топлину загрљаја, осмех без речи, али онај о коме је толико речено а разуме се само у другом осмеху.
Како објаснити зарањање још дубље, а боје још живље? Онда, када се додирне плаветнило космоса.
Како објаснити промену пре и после? Споља, све је исто, али, знаш, ти ниси исти. Твоја материја је променила састав, том променом променила све твоје. И дух.
И душа и тело, Tелом и Kрвљу као залогом, потврдом, променом. Кретањем.
Знаш, јер срце игра.
Знаш јер ногама додирујеш облаке, а глава пева. Само пева.
И тако опет и опет...
Како без речи то преживети?
Некада ограничења могу да буду најбоља решења.
Речи ограничавају, али бар сада и овде дају прилику да још потраје, да се продужи.
Споља: попићемо кафу, чај,  поделити “чашицу разговора”(парохијски дом је још у изградњи, поново ћемо да гњавимо попадију Јелену  namigivanje).
Не!
То је да не престане. То је против овог ограниченог, палог, са познатим, а жеља за долазећим, неограниченим, вечним.

   Стварно, НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ! Не могу а да му не продужим трајање са недеље на увек, стално, заувек …!



Тања Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna
Comments
Dodaj komentar





Zapamti me