Decembar 15, 2009, 16:43

За Даницу ...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Након толико лутања, осећај добија потврду, наслућено облик, невидљивом  се виде обриси!
Нисам грешила, да, сада знам. Тражење добија смер, правац – јасан, видљив.
Како? Како сада? Куда даље?
Толико накупљеног, неизреченог...
Толико их је много у теби, кроз тебе тражећи...
Куда са њима, а мирис је неодољив, дозива, милује, теши, ране зацељује.
Куда са њима, како се одупрети неодољивом, немогуће је ћутати!?
Глас из тишине проговара, нема сигурног ћошка, сваки кутак говори.
Да ли сањам?
Шта је ово?
Лудост?
Мудрост?
Кожа је тесна, шапат је прерастао у вику, дозивам... али како? Зар ја?

Да Лазарице, баш ти!
Говори, вичи са кровова!
Само луди су живи, мудраци су одавно мртви.
Да, баш ти јер је жеља прерасла себе у тебе у ти у...
ДАНИЦУ.

 

 

Taња Накић


Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna
Comments
Dodaj komentar





Zapamti me