Moja kreacija

" U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja - zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?
...Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kada ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici
kada im prineses dokaze da si ubio Boga.
- odlomci pesme " VUK" Miroslava Antica

Jos jednog sumornog jutra:
Andjeo: I,i,i,i,i,...Dobro jutro!
Mitska ptica: Dobro jutro.
Andjeo: Ne pamtim ovako lepa jutra u gradu! Kod tebe kao da nije bas tako?
Mitska ptica: Moglo bi se reci...vidim da su lepa, ali...
Andjeo: Eh, da si videla, cula...oko sedam ujutru gotovo prazne ulice, a Nemanjina peva Liturgijski opus! I hodamo niz ulicu, a ljudi nas bledo gledaju, dobro, ok. Posle svega sto ga je mucilo, ostala je samo pesma i Aleluja!
Mitska ptica: Lepo, ali oprosti ne mogu sada, ove suze...
Andjeo: Suze temelji hodocasca! Gde sam stao, kuda sam posao...necu ti reci ovde i sada, a zapalile su se neke nove drevne vatre, jako, najjace.
Tu cu te cekati i Docekati.
Mitska ptica: Da, i opet cu da placem i smejem se, samo da prodje ovaj trn, plesacemo Radost!
Andjeo: Da, da! Milost je posvuda, i to su isto te suze i oni sto mole milost nama.
Mitska ptica: Umoran si. Zastani, uzmi Hleba Zivota.
Andjeo: Ne mogu sada, u stvari kada bih znao zasto, mozda bih i mogao, a nameru...to vec nije stvar htenja za mene. Ne znam, nesto osecam da nosim unutar sto ne sagoreva, nikad. Ali svakako hodam obroncima Zemlje Zajednicom, necu se baciti sam svakako, dok svi nisu tu. Osim ako ovo gde sam se sam ispeo, ne porusim jer mozda jedna cigla nije lepo legla...Ne sitnicavost, nego iskustvo pada usled jednog zaboravljenog kamena. A ti? Zasto si tuzna Mitska ptico?
Mitska ptica: Mnogo pricam! Gledam nekim pogresnim ocima, a onda prenoseci Lepotu koju vidim zelim da ulijem Nadu jer zaista Verujem da Dolazi! Samo se daj ceo, iskreno do kraja i bice.
Andjeo: Vidis, i ja se pitam da li su mi oci prave, da li ja to sumnjam u ovo sto po prvi put ovako jasno me ispunjava i u sta sam uronjen, a dao sam mu ime Ljubav istog trenutka, jer osetih prisustvo svih i svega, aktivno prisustvo uronjeno u jedno sto se cini vecim od svega, Bog u praznini...
Mitska ptica: Ali, da li je pogresno davati im ljubav, jer malo sta mogu i da ponudim? Da li je to dovoljno? Mozda da sam manje govorila...
Andjeo: O, predivana. Skini te pijavice sa sebe! Da li verujemo u coveka jos ili nikad nismo ovako bili vernost samo!? Nego, gde ce se ljudi ogledati kad sklonimo im brige i strah sa lica?
Mitska ptica: Dacemo im nase oci i cekacemo ih na zvezdi...

Andjeo i Mitska ptica

Tanja Nakic