ИМЕ МИ ЈЕ...
Доноси ме пустињска олуја,
Крик степског вука,
Оркан са висова,
Врисак рањене кошуте.
Греје ме жижак, чежњу распламсавајући...
Онога што умирући живот тражи
Онога што пољаном облака хода
Онога што врхове недогледиве гривом вранца у лудом трку поздравља
Онога што ватре пали по ободима нестварног
Онога
што се љиљаном кити, умива сунчевом светлошћу, са птицом тајне шапуће,
плеше ноћ уз звуке звездане филхармоније. Сонату за њега.
Само Њега.
Онога о коме хор пчела пева у пролећном буђењу
Онога кога пустиња песмом дочекује
Онога што пева тишину.
У њему сам. Њиме живим.
Име ми је молитва.
Тања
kandilo u mojim grudima...
"Срна сам... Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена…"
Dopadaju mi se tvoje kreacije.