Пакујем све своје.
Скупљам мисли, шарене каменчиће разбијеног колажа.
Скупљам, слажем.
Старо – ново.
Да ли сам то нова ја?
Калеидоскоп познатог.
Један замах разбија стару.
Један дах даје нову.
Да ли од остатака може да настане ново?
Све је тако познато, али другачијост боље изгледа.
И звучи.
Ново, удобније, пространије.
Језу изазива ширина непознатог.
Шапућем, веруј.
Цвет у тами, пупуљак на згаришту.
Шапућем, веруј.
Дете у човеку.
Шапућем, веруј.
Прошло не уме да живи сећање на будућност.
Прошло је стари капут. Вечера мољцима.
Долази пролеће. Јављају јата са севера.
Нови сокови струје, земља говори плодом.
Како се хода?
Ногама, на рукама или... само полетиш?!
Говор је сувишан, мислима се окреће планета.
Дајем – узимам.
Јер, желим.
Ћутим тајну, она мноме говори.
Глина сам у рукама твојим.
Јер, хоћу.
Направи ме собом.
Испуни ме собом.
АМИН!
Тања