Дунав од извора до ушћа
(пут без повратка)
(пут без повратка)
Планина.
Зима.
Пада снег.
Стрмоглављује се низ небо.
Бело непрозирно.
Лед оковао оно мало заостале воде у барама око рупе из које излази
мали млаз бистре, прозирне воде.
Она није окована,
она је слободна.
Креће се, сама, несвесна да је пошла на пут,
пут без повратка.
Срећна, напушта зиму и граби сваки камен на путу
да га окрене, изваја
и ако довољно дуго путују заједно
да га преобрази
преобрази у зрно песка.
Ту, на том извору
почиње прошлост, будућност и садашњост
испреплетани од свог почетка
до краја.
Новог почетка!
Горан Накић