O detinjstvu, kao uzroku neće ni da govori. Kaže, neće za sebe da traži tako istrošen, beznačajan alibi. Najlakše je reći:" Moja prva sećanja... bla, bla, bla...". To kaže ostavlja drugima, onima bez imena. Počeće svoju pricu od kraja ili početka??? Ni sama nije sigurna. Da, zaljubila se, rano, možda suviše rano, ali da li je moguće spakovati u sebe u vremenski period rano-kasno? Nisu ni sami razumeli lepotu spajanja planeta, tog sudara koji je izrodio plodove. A drugi? Njih to nije ni zanimalo. Postali su tema za prvu jutarnju kafu, pojam za ne treba, pretnja roditeljska za ranu adolescenciju svoje malene, dobre dečice. Njima su plašili raspomamljene hormone svojih potomaka"ako ne budes pazio/la, proći ćes kao oni!!!"
Rasli su, trudili se da odgovore statusu u kome su. Mučenje. Ona se posebno
trudila, iako to stvarno nije želela. Htela je da odgovori zahtevima. Godine
prolaze, seća se. Raste, kaže, ali raste i ta gomila pitanja, nedoumica,
nemira, da li su stvarno u pravu, sta to ne znamo, kako ne umemo kao oni, u
čemu je tajna? Povlači se. On se čudi, odgovara joj pitanjem zar je još nešto
potrebno, pa volimo se? Donosim odluku, kaže. Uzeće stvar u svoje ruke. On je
ionako nezreo. Razumeće je kada pritisak popusti, prestane. To radim za nas,
zaključuje. To je privremeno. Samo da im sve te ljude skine sa grbače. Samo da
ućute, da se odnesu, oni i njihovi glupavi saveti, neka ih... I neka odu. Svi
neka odu. To je privremeno, ponavljala je kao u groznici. Kada bude video
rezultat, shvatiće. To je bio zalog, dajem sebe za nas, zbog nas, govorila je.
Pogled se gubio, nestajao, odlazio u Juče. Bolni grc je na momenat iskrivio
njen lik. Trudi se da nastavi. Razmišljam, dok je tako gledam kako je teško
govoriti o sebi, shvatiti sebe svoje postupke, greške. Nudim joj čašu vode, ne
čuje me, ipak joj donosim spustam čašu ispred nje pokušavajući da uhvatim
pogled, nema ga, tup, nem...
Mislila sam, nastavlja, uradicu to par puta, samo da prevaziđemo krizu, malo se oporavimo i gotovo. Za tu vrstu posla nisu potrebne preporuke, ni CV nasmešila se, čak ni obuka(ipak to nije osmeh, to je grč!). Treba samo znati "prave ljude". I, da... bilo je, par puta. Teško ih je bilo sprati, oprati kožu, truležno telo. Mislila je, dobro je malo smo odahnuli, a najlepše je što su konacno svi otišli. Otišli su. On je ćutao. Nikada nije pitao. Tada je niz obraz krenula suza. Jedna. Teška. Presli su sa juče na danas. Skupila je plodove, previla rane kaže i nastavila kroz Danas.
U tom danas počela je da traga. Tražila je, kaze lek. Rane nisu zacelile,
krasta na jednoj, a druga gnoji. Tražila je kaže opravdanje, razumevanje,
oproštaj. Htela je da razume, zašto?! Besane noći, buđenje sa krikom uzasa za
dobro jutro. To je danas. Došao je Glas. Glas koji poziva na Brod. Brod koji
plovi ka sutra, dele se karte za sutra...Slušala je, opet se trudila da razume,
primeni, podeli. Mislim, kaže, da sam baš tada osetila dodir večnosti,
neprolaza. Ponovo je videla da sija Sunce, čula travu kako raste, krik ranjenog
Vuka, šapat sa Anda. Došlo je proleće. Vidi boje. Svet je u boji. Dobro je,
najgore je prošlo. On je počeo da govori, smeje se, plodovi cvetaju. Konačno.
ALI... uzela je cašu, popila vodu. Pogledala sam opet oči. Svetlo je zaklonio
tamni oblak.
U jednom danu, u samo jednom danu, nastavila je, došlo je i Juče i Danas i
Sutra. A počelo je.... Stigla je poruka preteća, opasna. Dolaze i uzeće. Opet
nemir, kao nekada, kao onda, kao pre "par puta". Jutro je bilo
memorijalna vožnja ulicama bola. Pravo u kavez, kavez nemoći, straha. Epilog
dana je kratki đir koji je uprilicio Kapetan, ali nekim drugim ulicama. Ulicama
početka, bezbrižnosti, mogućnosti. Kapetana je nemoguće prevariti. Na rastanku
joj je kratko rekao:"Bolesni ste."
Usla sam u kupatilo. Bilo mi je hladno, ohladila sam se kao leš(death man
wallking, ha, ha). Tuš! Voda, oprobani recept iz vremena juče u vremenu danas.
Spiram sa kože dan, poglede, misli, dodire. Vrela kupka, tuš spasa. I
tada...ŠAMAR! I tada...BUĐENJE. ISTINA!!! U vodi. Shvatila sam. Lopov je došao
tiho, velemajstorski ispleo tananu mrežu, ponudio sve, sve mi je bilo slobodno.
Dato mi je da vidim, čudim se, zaključujem, pitam se,
patim. Šamar buđenja. Slike se ređaju kao na celuloidnoj traci. Sve mi je
dato...I ŠTA? Samo par puta, samo da prevaziđemo krizu. Opet?! On ponovo ćuti,
plodovi ćute, a ja? Ja biram poznati scenario. Onaj u kom imam ulogu. Ulogu
svinje! Opet da se kaljužam. Znaš kuda idu divlje svinje?...pod nož, u klanicu,
u smrt. To je scenario, ali toplo je, je li svinjo, smrducka-zapušiću nos.
Svinjo!!!
A videla sam...O Bože!!! Videla sam, pokazao si mi rane, dodirnula sam ih,
dodirnuo si me večnošću, pomilovao očinski, pružio ruku, zagrlio, dao rame,
oprostio. A Ja? Zar da te izdam?! Ko bi mi onda ponudio utočište, ko bi me
ozdravio... Nema suza, sa mene kaplje voda, voda kao suze pokajanja. Ne okreni
Lice svoje od mene Gospode. Nisam svinja, ja sam Arhi.
Тanja