Видим, како стрпљиво чекаш да ме
прође олуја
Моје олује, те страшне буре моје душе.
Тектонски поремећаји којима се
чисти моје биће.
Ти разумеш.
Пушташ ме у себе. Бранећи ме. Собом.
Лепи, племенити принче мој.
Треба трпети овог лудог Дон Кихота у мени.
Треба обуздати овај ветар који хоће да покрене ветрењачу.
Треба порджати хоћу у идемо.
Треба зацелити сломљена крила летача.
Лепи, племенити принче мој.
Ти си мој простор, моја пољана, моја суштина.
Без тебе не бих имала начин да се сачувам у пољу гравитације.
Расула бих се. Разлетела. Разлупала.
Икар би био и мој крај.
Само са тобом мој лет има смисао.
Само у теби налазим пространства.
Само за тебе...
Лепи племенити принче мој.
Боле ме твоје нове боре.
Ти подочњаци, издајице.
Увучем се у твоју тишину.
Као лопов.
Пушташ ме да се нахраним, очитавим, наставим.
Грешим!
Говорим како нема витештва.
Грешим, у својој глупости не видећи да је један поред мене.
Мој витез. Мој племић.
Све моје, твоје је.
Све твоје, моје је.
Ми смо једно.
Лепи, племенити принче мој.