Покајање
Слажемкомадиће коже. Мозаик у коме гледам прошло, слику.
Боже,мислила сам да је прошло, готово. Огледам се, стидим се као дете плачем. Нисамни покушала да сакријем. Разоткривала сам своју таму. Само, овог пута не сама.Овог пута слабости нисам давала друга, лепша имена. Нисам је сакрила у ћошак,дубоко да се не види.
Плакаласам јер не знам јер сам човек јер сам слаба.
Гледала,а не видела.
Слушала,а не чула.
Говорим иније ме срамота. Треба рећи, због мене, због вас. Није срамота грешити, срамотаје жмурети не устајати. Овако огољена на ветру, уплашена – говорим.
Свакогдана, насумице: Јеванђеље, Дела, Посланице.
Свакеноћи, јутра: Оче наш...
Свакатишина: Господе Исусе Христе Сине Божији...
Случајили ... пар дана, исто: Јован 13; Лука 22; Дела 15; 1. Коринћанима 13, 15.
Јудинонепокајање – ужас непокајања, отпадање, смрт.
Петровпоглед покајања – ужас над собом, над невером, слабост, страх насупрот чистељубави.
Утврђени,освешћени син доноси одлуку-јасну: прихватање слабости других, неутврђених,неосвешћених, љубављу позваних, љубављу препознатих.
Преумљени,покајани пева љубав, објашњава необјашњиво, упућујући на само један јединимогући пут остварења. Догледава несагледиво, душом умирући дух васкрсава, земљиземаљско, небу небеско.
Говориоми Бог – нисам чула. Својим снагама сам хтела још, даље, више. Нисам издржала,нисам видела, пала, промашила.
Онда супружене руке да устанем, да се исправим, да наставим.
О, лудости!Зар си заиста помислила да ћеш својим слабим снагама моћи?!
Од њихсам крила слабости да не умањим слику. Ону, иу коју сам хтела да верујем – могусама.
Пукло јеогледало, поцепало слику, огољена, уплашена. Не кријем сузе ни стид, пуштамветру да разнесе, да одува, да почисти.
Отвориласам прозоре.