Метални обруч не попушта. Бекство у мрак не доноси мук. Не пружа заборав ледена тишина. Затеже струне плима мрака...
Уморна сам.
Уморна од скривања, бежања, одлагања.
Уморна од померања себе од себе.
Незнање је варка, одбрана, пријатељ семена страха, подлога корову. Алиби за оправдавање слабости.
"Привилегија" спавача.
Будна сам за ту категорију, не пали та димна бомба.
Моја вештина је једноставна, једноставно се одазива - stop in my mind.
Заборавила сам од себе. Знам у себе.
Нема назад. Велики је улог, скупа је цена плаћања. Немам права на свој кукавичлук. Презирем кукавичлук. Да - сада презирем себе. Шраф неће даље. Машино - стој! Ха!
То није мој избор. "Признајем себи" - желим себе.
Нема таблете која ће донети заборав себе, то и не желим. Помислила сам у једној секунди вечности, моменту бескраја да могу да спречим, сачувам.
Сломила ме вечност. Насмејао се бескрај. Исцурео пешчани сат.
Време је да се крене на пут. Враћања.
Време је да дам и знам да ове сузе доносе радост и бол и... спас.
Глас је спас. Украшћу зрно вечности.
Тако ћу сачувати.
Опремила сам срце, опрала га, да га дам. Чисто једино има вредност. Чисто и дајем. Чисто сам добила.
Тања
П.С. Хвала Шуки