Ignore vetru nije uspeo!
Cepa već napuklu, zakrpljenu kožu današnjice, pucaju konci... svakim udarom rupe su sve veće, nezaštićen krvotok, meso dostupno grabljivicama... tik-tak, tik-tak, tik-tak... odzvanja...
Da bar ne vidim ove korake, stope u vremenu. Kako je lako pobeći, samo ovo nije taj vetar, ovaj ne briše stope. Ne! Pokazuje ih. Kukavica sam, znam...tik-tak, tik-tak... šta me sprečava da pobegnem!?
Bežaija! Sigurna kuća kukavica. Ne, ne nije to kukavičluk, samo čekam da prođe.
Ha! Neće moći mimo, znači prolazimo.
Sakriću se u krošnju, sačuvaće me, sakriće me, obući će me sobom.
Vidim. Stope su tu, vetar ne prestaje... samo sada oblaže, zavija, neguje. Doletela je, donela hranu, zakrilila sobom.
Koraci.
Čekaju...
Tik-tak!
Nije kraj, ovaj zvuk je poziv, pokret, na preokret.
Koraci, mi u „ egzistencijalnoj, međusobnoj zavisnosti “, u „ ljubavi kao pretpostavci znanja “, bez prinude da poznamo, ali „ On slobodno otkriva Sebe“ jer:
„Boga je moguće poznati samo i jedino u Hristu. Ali pošto ovaj metod poznanja Boga obuhvata u sebi činjenicu ljubavi, odnosno ljubavnog odnosa, samim tim i Bog se otkriva u okvirima zajednice koju stvara Duh Sveti; zbog toga ne možemo poznati Boga bez Hrista i bez Duha Svetog, koji ostvaruje taj splet ljubavnih odnosa kao zajednicu.“
Tanja