Oktobar 25, 2011, 11:27

У времену...

Да ли због година, већ виђеног, сусрета са системом здравствене заштите, промене времена ( сандале-чизме), мањка разумевања... тек нови термин у родитељској ми служби је... у времену.

Све је било другачије некада, пре само двадесетак година. Били су мали, питања једноставнија. Док смо,  тако, стајали у реду за млеко (беба у „кенгуру“ – ћерка), синчић увек заинтресован за шарени свет око себе, нису много ни питали. Она је била беба-то значи чекање у реду за млеко и хлеб је фина шетња, мама је носи-коначно излазак из досадног креветца, он-мало старији од ње, опасан мачем Хи-мена и епизодом Нинџа корњача у глави, а дрвеће око Це маркетаодличан полигон да се коначно реши Кранга. Људи, који их окружују и нису важни, имају своје светове. Ту, у реду за хлеб, млеко, празан раф... Почетак са Газиместана, нове air-maxi-це преношењем гајбица...

Прича да је још једна старица, из реда, извршила самоубиство, скоком са 13-ог спрата(по сведочењу комшија из реда, у фризу је пронађена велика количина замрзнутог хлеба и млека, а гурала се да узме још), посмртни остаци НН, иначе сина комшинице из улаза који се водио као нестао, а оверио у лифту улаза до, она слатка девојчица, из паркића, коју је одгајила бака, управо је изашла из аудија, затамљених стакала, у броју 18 нова драма од синоћ-отац који је силовао ћерку, пуштен из затвора(примерно владање-адвокат-земљак), покушао је насилно да уђе у стан, док је девојка вриштала... Као трећа група, то вече нисмо имали струју... крај су осветила ротациона светла са кола Хитне помоћи и полиције.

Она гугуче у „кенгуру“, он спашава новинарку April O Nil. Били су мали. Ове слике нису биле њихове. Дечије очи то не виде. Немају тај вид.

Сећам се, радио је тада у Хитној помоћи, редовно је био у Београдском програму, који је тада водио Бане Вукашиновић, у рубрици „црна хроника“, дошао је тог дана и рекао: „ Жено, идемо одавде.“ Деца су спавала. Није хтео ни да вечера, а успела сам да из празног рафа, од плате 5 марака, купим брашно и квасац за уштипке. Воли то, са џемом од кајсија, који ми се толико огадио да га ни сада не једем, а уштипци топли (они на масти-уља није било), он нећа. Туп поглед. Мртав човек, а дише. Питам „Куда?“

Одговара ми: „Нису нам дали ни воде да им дамо.“

Знам, колоне избеглица које сам тог дана гледала са прозора док су прелазили Плави мост. Колоне зомбија Велике Србије. Био је дежуран. Нису смели да им приђу ни прву помоћ да им укажу, ни воде да дају, кордони полиције обезбеђивале су колону...

Жено, идемо!

Порасли су. Хвала Богу да нас је сачувао. Њих сачувао дечијим видом.

Нисмо отишли.

Остали смо овде.

Хвала Богу здрави су, уче...

Остали су.

Добра су то деца. Боља од нас.

Оно што ми нисмо знали зна Црква, свештеник.

Оно што нама мањка даје Литургија, сви они са којима учествују у Чаши.

Младост има свој поглед, расту очи, ври крв. Тражи јер хоће да да. Гледа јер види. Прерасле су се БАРБИКЕ, Хи мен, Хихџа корњаче. Скратило се време, мого траже јер много хоће и имају да дају. Схватам да, понекад желећи да их умирим, да не изгоре у сопственој ватри, не могу до краја да објасним и не желим да собом кварим њихово, па се упустим да се испразне и када својим младим очима траже јасно, одговорим... полако, доћи ће, схватићете... у времену, дајући простор да сазри, мисао, они.

Сада мени треба да ми неко каже... у времену и да му верујем. Ко, питам се. Ко, када поново горе ватре, када бубањ у глави најављује већ виђено, када организам попушта пред брзим возом са почетног перона лажи, ко када опет чујем ако ниси самном-против мене си!

Како да верујем било којој барикади!? Како!? Тада им ни воде нисмо дали!

Шта се променило?

Ми? НЕ! Нисмо се променили јер нисмо научили. Вечити понављачи који неће да науче лекцију него их мрзи професор.

Шта сада да радим? Немају више вид детета него вид човека.

У времену...

                           Биће јасно у времену, а до тада, као онда пре двадесет година шерпом и пиштаљком сада овако папиром и оловком...

У времену.

 

 

 

Тања  

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0) | Generalna
Comments

Nadam se da nisi u pravu, a bojim se da jesi.

Autor: biljanak | Oktobar 25, 2011, 12:34

;)

Autor: suky | Oktobar 25, 2011, 13:05

Večni ponavljači koji nikada neće naučiti.

Autor: sanjarenja56 | Oktobar 25, 2011, 13:52

biljanak - zelela bih da se nadam, ali ne mogu da se lazem, zato govorim, ovako samu sebe iznenadjujuci, samo ne mogu da cutim, nemam prava ako misim da ista vidim :)

Autor: tanjanakic | Oktobar 25, 2011, 20:19

dobri moj suki :)

Izvinjavam se, sanjarenje, nisam bila za drustvo, borile su se misli, lomila sam se, ali nekada je pametnije zastititi druge od sebe same. Hvala, mogu slobodno da kazem, meceno moje kreacije na blog.rs

Autor: tanjanakic | Oktobar 25, 2011, 20:22
Dodaj komentar





Zapamti me