Septembar 29, 2011, 20:14

Tada

"Zato me Otac ljubi, jer ja život svoj polažem da ga opet uzmem"

                                                                      (Jovan 10, zač. 37)

Maksima života! Život svoj dati. Život, dar položiti. Ne deo, sve. Dati dar. Neće Otac deo, komad. Neće parče.

Komad je za psa.

Komadom se hrani lopov.

Komadom se hrani sluga. Na sud.

Komad nije hrana. Otrov je.

 

"... Za sud ja dođoh u ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi"

                                                                                                   (Jovan 9, zač. 35)

Gledajući ne videli... izgubljen pogled ljubljenog. Osakaćen vid.

Ja u tebi

Ti u meni...

Lopov ne spava. Gleda mrakom, krade pogled, pogani mišlju, živi na lovorikama odbačenog, propuštenog, uplašenog, neizgovorenog - tvojeg! Pogled zveri učvršćuje se strahom, stidom sopstvene slabosti.

Kako pati Otac za Ikonom svojom!

Kako boli rana odustajanja!

Kako peče ljubav neostvarena!

Gledajte slepi pljuvačkom i zemljom! Zemljom u koju ćemo svi.

Samo će slepi videti.

 

"Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći"

                                                                                            (Jovan 10, zač. 36)

Ne hrani zver.

Ne žmuri.

Izbljuj gađenje svog užasa, strahom nahranjenog.

Sakupljaj.

Čuvaj.

Hrani.

Uđi...Sine!

Uđi i ne plaši se.

Zna koliko si slab, uplašen, sam...

Zna da si i žedan, gladan...

Zna i vidi koliko su te psi oglodali.

Zna jer pati za tobom, zove te sebi...

Uđi.

Nahrani se. Okrepi. Osvetli.

Sijaj Ikono.

Sijaj Sine!

U taj dan, u svetlosti, poznaćemo se.

Tada, u toj zori.

Tada daj oči slepca da se ogledaš. Znaćeš.

Tada...

 

"Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno..."

                                                      ( Jovan 17. 23)

 

Tanja


Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (9) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 19, 2011, 11:07

BERLIN-MINHEN

"Kradljivica knjiga", Dogmatske teme", "Tako je govorio Zaratustra"

 

Ova prva je izborila prvenstvo.

Ova prva koja se bavi Nemačkom. Onom Nemačkom, onim Minhenom, onom pivnicom, onim malim, beznačajnim životima, stradanjima, onim ulogama u predstavi koju nisu izabrali, niti želeli.

Ova prva, prihvatanja užasa, ali i otpora istom, nekim svojim načinom odbrane u stalnom suočavanju sa porazom.

Ova prva u kojoj se živi, a kraj se vidi.

Ova prva života sa osudom na smrt.

U kojoj mrtvi biraju život.

Minhen umesto Berlina.

1942. umesto 2011.

Smrt kao narator.

Život je cilj.

Smrt govori, život ćuti.

Apsurd u svom punom sjaju. Nema sna ili kada dođe brzo odlazi. Noć nije neprijatelj, samo ne donosi zaborav. Ne! Sabira, razmišlja, odlučuje. Beg kao opcija više ne postoji. Pola više nema. Napunjeno je. Nema mesta. Puno je.

 

P.S. Svim posetiocima ovog kutka "Moja kreacija" unapred se izvinjavam na ovako ličnom tekstu. Dođu dani kada je potreba da se osvesti toliko jaka da prestanete da razmišljate o mišljenju koje ćete napisanim izazvati, kada tišina guši sobom, kada glas traži put, bez očekivanja. Govori jer  će se ćutanjem otrovati. ovo je govor moje tišine.

 

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 10, 2011, 20:05

Zar...?

"Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču."

 

Duško Radović

 

I, pitam se u čemu je problem da se to shvati? Tačno je, sve sanjamo princa na belom konju, viteza bez mane i straha, misterioznog "lover boy"-a obucenog tamom moci, sanjara koji nudi zvezdani put, pustolova sunčanih visina...

Istina je, sve dajemo samo da se ugnjezdimo u nečijoj misli, u nečijem srcu... Samo to. Zar nas je zaista tako teško razumeti? 

 

Zar nas je zaista tako teško voleti? 

 

Tanja 

 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (14) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 07, 2011, 23:34

Born to be allive

Uplovila sam u sigurnost svakodnevice. Polako.

Nikada pazljivije i nisam zakoracila u to monotono, poznato, dosadno svoje svakodnevno – danas! Kao kada, onako beo, nezagrejan prvo prstima hrabro uđeš u beskrajno plavetnilo mora. Prvo stopala pa do i su kolena, do struka, nakvasiš ruke, do lakata pa do ramena i onda se bućneš prkoseći talasima, preskačući čuđenje zbog utrošenog vremena i odlaganja uživanja. Baš tako. Buć!

Tako zvuči vraćanje u sebe.

Izlazak i nema zvuk, u stvari koliko sam i bila svesna istog? Ionako pamtim mirise. Zvuci su dodatak... Kao Adele, taj glas kojim se „kupuje“ večnost, čak i onda, sada kada se uvrežilo poznato, slično opet je novo. Neko je nov. Ona. Adele. Univerzalna emocija „Someone like you“ otpevana danas „kupila“ je večnost, došla do nas,  uselila se ta lepa debeljuca prelepih dlanova anđeoskog glasa. Ona i ja, večeras svečano zaranjamo u moje danas. Eto koliko grešimo kada pomislimo da smo sami, ali to je neka druga tema neke druge noći. Sada treba zaploviti u ovu i nahraniti je, dati joj šta joj pripada jer sutra će tražiti svoje celo,  bez kompromisa.  Vreme je, zaista irelevantno... Juče, danas, sutra skupljeno, spojeno mrakom noći. Noć će popiti otrov ovog „društva „ i otploviće... Someone, anyone, somewhere...

Sve je počelo tako naivno, knjigom čije korice nisu obećavale, pisca jedne knjige, žene. Očekivani sadržaj: neka savremena, obrazovana, neudata kupoholičarka u potrazi za princom na belom konju, nešto... samo ne iskrena priča, samo ne suočavanje, samo ne hrabrost, samo ne preživeli putnik sopstvenog brodoloma.  Samo ne tako poznato, jasno. To ne!

Tri su ključna dela, tri zaključka, tri lampice uključene. Dve ću isključiti, treća je za neko drugo vreme, drugačiju priliku.

Promena u srcu

Crveni Kmeri su najviše ostali upamćeni zbog smrti kako se procenjuje oko 1.5 miliona ljudi (procene variraju od 850.000 do 3miliona) tokom njihove vladavine. Razlozi smrti su bili smaknuća, umiranje od gladi i prislini rad - Wikipedia

 “ Posle toga reč pomirenje za Kambodžance više ne postoji... Ali, pošto su budisti, kao nacija došli su do stadijuma koji nazivaju promena u srcu. Izlečenje preko promene u srcu”.

To je ona promena kojom sve počinje. Ništa više i neću dalje... to poklanjam noći.

DA

“... Zbog nečeg sam se ipak trudila. Mnogo trudila. Mogla sam se prepustiti. Dići ruke. Ali nisam. Možda je to samo život?

Smeškam se kao neko ko je otkrio lepu i važnu tajnu.

Da, život je sasvim dovoljan razlog.”

Ovo nosim sa sobom. Sa ovim idem u sutra.

Razlog?!

Born to be allive

 

Tanja 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna