Decembar 28, 2009, 16:58

РОЂЕНИ



Рођени погледај, птица је узлетела ка Сунцу, животу... даје му се.
Рођени погледај, руже и љиљани пружају латице да их прошара, обоји лепотом.
Рођени погледај, срна је на врху брега слободом похрлила светлости.
Рођени погледај, извор пева, Сунце се у њему оогледа.
Рођени погледај, вила је гору украсила да је светлост окупа.
Рођени погледај, капи кише умивају зелена поља.
Рођени погледај, пчелу и цвет у потпуном давању.
Рођени погледај, девојка косе расплела драгог дозивајући.
Рођени погледај, пастир певајући стадо окупља.
Рођени погледај, звезда засијала у плаветнилу.
Рођени погледај, каравани са Истока крећу.

Рођени погледај, Радост се рађа!
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 15, 2009, 16:43

За Даницу ...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Након толико лутања, осећај добија потврду, наслућено облик, невидљивом  се виде обриси!
Нисам грешила, да, сада знам. Тражење добија смер, правац – јасан, видљив.
Како? Како сада? Куда даље?
Толико накупљеног, неизреченог...
Толико их је много у теби, кроз тебе тражећи...
Куда са њима, а мирис је неодољив, дозива, милује, теши, ране зацељује.
Куда са њима, како се одупрети неодољивом, немогуће је ћутати!?
Глас из тишине проговара, нема сигурног ћошка, сваки кутак говори.
Да ли сањам?
Шта је ово?
Лудост?
Мудрост?
Кожа је тесна, шапат је прерастао у вику, дозивам... али како? Зар ја?

Да Лазарице, баш ти!
Говори, вичи са кровова!
Само луди су живи, мудраци су одавно мртви.
Да, баш ти јер је жеља прерасла себе у тебе у ти у...
ДАНИЦУ.

 

 

Taња Накић


Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 11, 2009, 12:14

НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ !

Понекад овај бели, празан папир уме да намучи. Речи некада саме навиру,  али не сада. Испричала сам а не умем да напишем. Смешно!
Опет, како написати радост?!
Којим бираним речима објаснити то осећање?
Како описати неописиво, испричати неиспричиво?
Како описати топлину загрљаја, осмех без речи, али онај о коме је толико речено а разуме се само у другом осмеху.
Како објаснити зарањање још дубље, а боје још живље? Онда, када се додирне плаветнило космоса.
Како објаснити промену пре и после? Споља, све је исто, али, знаш, ти ниси исти. Твоја материја је променила састав, том променом променила све твоје. И дух.
И душа и тело, Tелом и Kрвљу као залогом, потврдом, променом. Кретањем.
Знаш, јер срце игра.
Знаш јер ногама додирујеш облаке, а глава пева. Само пева.
И тако опет и опет...
Како без речи то преживети?
Некада ограничења могу да буду најбоља решења.
Речи ограничавају, али бар сада и овде дају прилику да још потраје, да се продужи.
Споља: попићемо кафу, чај,  поделити “чашицу разговора”(парохијски дом је још у изградњи, поново ћемо да гњавимо попадију Јелену  namigivanje).
Не!
То је да не престане. То је против овог ограниченог, палог, са познатим, а жеља за долазећим, неограниченим, вечним.

   Стварно, НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ! Не могу а да му не продужим трајање са недеље на увек, стално, заувек …!



Тања Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 08, 2009, 15:32

Brod

Zaplovili smo u beskonacno : Kapetan, Maska, Madjionicar i Mitska Ptica.
Ostavivsi ostatak posade u mirnoj luci, krenuli smo na dugo iscekivano putovanje.
Izazov.
Novi kontinent, ne, planeta!
Nasu razlicitost sjedinjuje zelja ka nepoznatom u umu, poznatom u srcu i ustima.
Maska odredjuje pravac. Kapetan okrece brod i uskoro smo tu…
“Dobro dosli u dolinu Krvavog Sunca”
Iskrcavamo se. Krvavo Sunce obasjava Krvavu Zemlju.
Prilazi nam mila devojka, lepog lica, poziva na zdravicu dobrodoslice.
Vreme je stalo.
Kapetan i Madjionicar vode ozbiljne razgovore: “Razumete, to je nepristajanje na povrsnost, prosek…” govori Kapetan. Madjionicar, pogledom punim razumevanja, potvrdjuje”Da, da, da…”
Maska zacudjeno posmatra, ovaj nazovi, dijalog i odlazi da pronadje devojku lepog lica u potrebi da podeli dozivljaj.
Mitska Ptica odlucuje da zadovolji svoju prirodu. Uzletela je. Rasirila krila, zaplovila.
More. A u moru, poruka. Poruka u boci.
“Mozda je iz mirne luke”, presence je misao.
Uspeva da iz mora izvuce bocu. Pada.
Da, ziva je. Sta sada?
Uspeva da izvuce poruku. Nema misli.Zasto je misao zacutala? Ne mogu da pomerim krila! Ne daju mi da letim! Taj zrak! Poruka! Nema vremena! Raspuklo se srce.
Maska je pala.
Madjionicar, nestao.
Kapetan je cutao. ON zna.
Zna i ptica.
Skuplja slomljena krila, raspuklo srce, vlazne oci, proguta otrov…
I krecu.
Kapetan zna kuda…


Tanja Nakic
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 02, 2009, 09:27

Iskrice...

Kosava u Beogradu... ima onih koje me muce glavoboljom, ne volimo je Cigani i ja.
Ovu danasnju, ne. Ova je procistila misao. Odnela uvelo lisce, donela miris.
Miris mog grada.
Rado pobegnem s posla. Ne odbijam ni ono sto mi nije u "opisu radnog mesta", drago mi je sto ne znam da vozim. Mogucnost da se ostvari situacija, uziva u momentu. Danas se stvorila mogucnost za jednu. Hitno dostaviti dokument. Destinacija-Slavija. Naravno! Ne odbijam. Ne, ne, ne smeta,prekinucu, mogu to da zavrsim i sutra. PALIM!!!
Ne volim Novi Beograd. Dosadno. Isto. Most. Bez mirisa, boje. Sve su nacrtali i zgrade i parkove i ljude.
Slavija, konacno. I dalje trazi svoj izgled. Lici, a nije.
Beogradjanka je ponovo ozivela.
Prosvetina knjizara... izlaze dve gospodje, starije i miris!!! Zaboravljen, ozivljen. Miris premijere u Ateljeu, Oktobarskog salona, Festivala kratkog metra u Domu Sindikata...
Kako sam im zahvalna na probudjenom secanju! Miris salona, pundje, sivog sesira sa malim obodom, kostima. Miris mere, dobrog ukusa, elegancije.
Iako ponekad sumnjam, moj grad je metropola.
Da, Beograd je svet!
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna