April 19, 2010, 12:35

ТAЊА

Када ме дотакнеш
Тада, као дете желим да ухватим зрак.
Када ме дотакнеш
Као заљубљена девојка кријем очи,
Осмех у њедра.
Када ме окрзнеш погледом
Желим да сам лепа.
Да се лепотом лепоти препоручим.
И кријем да празне речи не умање
Руке не запрљају.
Не знају то ова уста,
Ове руке.
Не виде то ове очи.

То су додири светова.
То су погледи васионе.
То је тајна неизрецива.

Ћутим
Јер у теби све данас разумем у сутра.
Ћутим
Јер у теби ова просјакиња постаје племкиња.
Ћутим
Јер у теби све моје, твоје је.

Ћути и чувам
Чувар ризнице, неуморни трагач, сањар луталица.

Ћути и чувам
Чекајући час који је дошао
Јавили су мудраци
Радују се пастири.

Ћутим и чувам.

 

Тања

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 13, 2010, 10:42

STADO

" Ja sam vrata; ako ko udje kroza me spasce se,
i uci ce i izici ce, i pasu ce naci" Jev. po Jovanu(zac.36)

Objavile su trube... Krenulo je... Vreme je. Nema spavanja!
Uzeli su odar svoj i krenuli. Na Put. U boj. Bitku kojoj se ishod ni kraj ne moze ni naslutiti. Verovali su da veruju. Verovali su da hoce. Verovali su da mogu. Hteli su... zajedno, njih dvoje, troje. Mislili su... Dovoljno je da jedni drugima daju ruku. U ruci, srce.
U jednoj srce u drugoj dlan drugog.
Put je uzan, strm, obasjan. Ne plase se. Znaju Glas svog pastira. Imaju ruku drugog. Toplu, neznu. Pogled u kom se ogledaju. Drugog ciji otkucaji srca umiruju. Kao dete u utrobi majke. I kada je uznemireno, uplaseno, uplakano - umiruje. To je srce majke.
Pesmom se bore protiv mraka, zagrljajem tese. Tu, na grudima drugog. Tu, u zagrljaju brata. Tu, u mirisu obecanja.
I tada, bas tada niodkuda pojavio se lopov. LOPOV!!!
Ukrao je srce, krenula je suza, skliznula je ruka... Nema je... BOZE!!! Nema je... Jos jedna... jos jedna...jos jedna...
Metak me nece, metak mene nece... Muk, tisina, mrak...
Rukama umiruje uplaseno srce, brise vrele suze, sapuce, bodri se... jos malo... jos samo malo... Glas, glas pastira je sve tisi... metak me nece, metak mene... korak je tezak.
Uzmi srce, podigni pogled, poteraj noge u trk!!!
Doci ce, videce...


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 12, 2010, 11:43

NEKAKO S PROLEĆA

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

O detinjstvu, kao uzroku neće ni da govori. Kaže, neće za sebe da traži tako istrošen, beznačajan alibi. Najlakše je reći:" Moja prva sećanja... bla, bla, bla...". To kaže ostavlja drugima, onima bez imena. Počeće svoju pricu od kraja ili početka??? Ni sama nije sigurna. Da, zaljubila se, rano, možda suviše rano, ali da li je moguće spakovati u sebe u vremenski period rano-kasno? Nisu ni sami razumeli lepotu spajanja planeta, tog sudara koji je izrodio plodove. A drugi? Njih to nije ni zanimalo. Postali su tema za prvu jutarnju kafu, pojam za ne treba, pretnja roditeljska za ranu adolescenciju svoje malene, dobre dečice. Njima su plašili raspomamljene hormone svojih potomaka"ako ne budes pazio/la, proći ćes kao oni!!!"


Rasli su, trudili se da odgovore statusu u kome su. Mučenje. Ona se posebno trudila, iako to stvarno nije želela. Htela je da odgovori zahtevima. Godine prolaze, seća se. Raste, kaže, ali raste i ta gomila pitanja, nedoumica, nemira, da li su stvarno u pravu, sta to ne znamo, kako ne umemo kao oni, u čemu je tajna? Povlači se. On se čudi, odgovara joj pitanjem zar je još nešto potrebno, pa volimo se? Donosim odluku, kaže. Uzeće stvar u svoje ruke. On je ionako nezreo. Razumeće je kada pritisak popusti, prestane. To radim za nas, zaključuje. To je privremeno. Samo da im sve te ljude skine sa grbače. Samo da ućute, da se odnesu, oni i njihovi glupavi saveti, neka ih... I neka odu. Svi neka odu. To je privremeno, ponavljala je kao u groznici. Kada bude video rezultat, shvatiće. To je bio zalog, dajem sebe za nas, zbog nas, govorila je. Pogled se gubio, nestajao, odlazio u Juče. Bolni grc je na momenat iskrivio njen lik. Trudi se da nastavi. Razmišljam, dok je tako gledam kako je teško govoriti o sebi, shvatiti sebe svoje postupke, greške. Nudim joj čašu vode, ne čuje me, ipak joj donosim spustam čašu ispred nje pokušavajući da uhvatim pogled, nema ga, tup, nem...

 

Mislila sam, nastavlja, uradicu to par puta, samo da prevaziđemo krizu, malo se oporavimo i gotovo. Za tu vrstu posla nisu potrebne preporuke, ni CV nasmešila se, čak ni obuka(ipak to nije osmeh, to je grč!). Treba samo znati "prave ljude". I, da... bilo je, par puta. Teško ih je bilo sprati, oprati kožu, truležno telo. Mislila je, dobro je malo smo odahnuli, a najlepše je što su konacno svi otišli. Otišli su. On je ćutao. Nikada nije pitao. Tada je niz obraz krenula suza. Jedna. Teška. Presli su sa juče na danas. Skupila je plodove, previla rane kaže i nastavila kroz Danas.


U tom danas počela je da traga. Tražila je, kaze lek. Rane nisu zacelile, krasta na jednoj, a druga gnoji. Tražila je kaže opravdanje, razumevanje, oproštaj. Htela je da razume, zašto?! Besane noći, buđenje sa krikom uzasa za dobro jutro. To je danas. Došao je Glas. Glas koji poziva na Brod. Brod koji plovi ka sutra, dele se karte za sutra...Slušala je, opet se trudila da razume, primeni, podeli. Mislim, kaže, da sam baš tada osetila dodir večnosti, neprolaza. Ponovo je videla da sija Sunce, čula travu kako raste, krik ranjenog Vuka, šapat sa Anda. Došlo je proleće. Vidi boje. Svet je u boji. Dobro je, najgore je prošlo. On je počeo da govori, smeje se, plodovi cvetaju. Konačno.


ALI... uzela je cašu, popila vodu. Pogledala sam opet oči. Svetlo je zaklonio tamni oblak.
U jednom danu, u samo jednom danu, nastavila je, došlo je i Juče i Danas i Sutra. A počelo je.... Stigla je poruka preteća, opasna. Dolaze i uzeće. Opet nemir, kao nekada, kao onda, kao pre "par puta". Jutro je bilo memorijalna vožnja ulicama bola. Pravo u kavez, kavez nemoći, straha. Epilog dana je kratki đir koji je uprilicio Kapetan, ali nekim drugim ulicama. Ulicama početka, bezbrižnosti, mogućnosti. Kapetana je nemoguće prevariti. Na rastanku joj je kratko rekao:"Bolesni ste."


Usla sam u kupatilo. Bilo mi je hladno, ohladila sam se kao leš(death man wallking, ha, ha). Tuš! Voda, oprobani recept iz vremena juče u vremenu danas. Spiram sa kože dan, poglede, misli, dodire. Vrela kupka, tuš spasa. I tada...ŠAMAR! I tada...BUĐENJE. ISTINA!!! U vodi. Shvatila sam. Lopov je došao tiho, velemajstorski ispleo tananu mrežu, ponudio sve, sve mi je bilo slobodno.

 

Dato mi je da vidim, čudim se, zaključujem, pitam se, patim. Šamar buđenja. Slike se ređaju kao na celuloidnoj traci. Sve mi je dato...I ŠTA? Samo par puta, samo da prevaziđemo krizu. Opet?! On ponovo ćuti, plodovi ćute, a ja? Ja biram poznati scenario. Onaj u kom imam ulogu. Ulogu svinje! Opet da se kaljužam. Znaš kuda idu divlje svinje?...pod nož, u klanicu, u smrt. To je scenario, ali toplo je, je li svinjo, smrducka-zapušiću nos. Svinjo!!!
A videla sam...O Bože!!! Videla sam, pokazao si mi rane, dodirnula sam ih, dodirnuo si me večnošću, pomilovao očinski, pružio ruku, zagrlio, dao rame, oprostio. A Ja? Zar da te izdam?! Ko bi mi onda ponudio utočište, ko bi me ozdravio... Nema suza, sa mene kaplje voda, voda kao suze pokajanja. Ne okreni Lice svoje od mene Gospode. Nisam svinja, ja sam Arhi.

 

Тanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 09, 2010, 09:33

ПРВЕНАЦ МОГ МУЖА

На поклон мојој жени

Дунав од извора до ушћа
(пут без повратка)

Планина.
Зима.
Пада снег.
Стрмоглављује се низ небо.
Бело непрозирно.
Лед оковао оно мало заостале воде у барама око рупе из које излази
мали млаз бистре, прозирне воде.
Она није окована,
она је слободна.
Креће се, сама, несвесна да је пошла на пут,
пут без повратка.
Срећна, напушта зиму и граби сваки камен на путу
да га окрене, изваја
и ако довољно дуго путују заједно
да га преобрази
преобрази у зрно песка.

Ту, на том извору
почиње прошлост, будућност и садашњост
испреплетани од свог почетка
до краја.

Новог почетка!


Горан Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 08, 2010, 12:44

ПРВЕНАЦ МОЈЕ ЋЕРКЕ МИЛИЦЕ :)

ЧИСТО СРЦЕ ГОВОРИ

 


Нека, нека лађе отплове
Ако, нека дувају ветрови
Авај, сада звоне звона
Брига ме, кад ме драги
не воли...

Нека и Небо се сруши
Ако, немир у души
Авај, не чујем звона
Брига ме.

Нека и падну све звезде
Ако и бура ме однесе
Авај, славуј више не пева
Брига ме!

Нека лађе све отплове
Ако и небо се сруши
Аман, падају звезде!
Ти ме не волиш?!


Милица Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 08, 2010, 10:42

Iskrice 07.04.2010.

Nabacujem prazninu. Opis mog uhvaćenog danas – praznina.
Ne volim Novi Beograd.
Našminkana polovičnost, spavaonica koja pretenduje da dostigne tržni centar. Target! Meka i Medina potrošača.
Ne volim ni firmu u kojoj radim. Srbija među šljivama. Šljiva na asfaltu ili praziluk na asfaltu...
Još jedna našminkana polovičnost, isto kao lokacija na kojoj je. Podudarnost, slučajnost ili je potpuno logično?
Našminkana polovičnost. Ništa.
Bogata udavača, dok je ne skineš. Sledi šok. Skini joj šminku, vonder bra, lažne trepavice, veštačke nokte, ružna polovnjača, skot bez „dobre duše“
Šta tražim tu?
Sve ove godine nisam uspela da se pronađem tu, nije mi pomogao ni nik name koji sam dobila – Tajči! Bljak!!!
Učim se strpljenju, trošim dane.
Dobro. Treba zatvoriti krug, završiti ciklus.
Usmerila sam se ka tome i to će biti!


Veče                                                                                                07.04.2010.

Zvuci novog hita drage r’n’ b pevačice. Gospel u glasu. Težnja za slobodom naroda izražena pesmom.
„ Cause Lord only knows another day heres not really quaranted ...“
Sloboda, težnja naroda, pesma Bogu, poziv, molba, molitva.
Tekst me vraća u realnost...
„ How many really know what love is?
Millions never will...?
Zaista. Milioni nikada nisu, nikada neće.
I pesma je ograničava samo na osećanje. Deo.
Zašto deo kada može sve?
Zašto ograničenje kada oslobađa?
Zašto tapkanje kada daje hodanje?
Prožimanje je kretanje!
Stalno napred. Idemo dalje.
Nema kraja!
Ko u Ka. Mi u jednom.
Sada za večnost.
Ljubav je koren i drvo i plod.
Ljubav je seme i izdanak.
Ljubav je početak bez kraja.
Svaki dan kao novi početak za trenutni kraj.
Za rast.
Za večnost.
Prožimanje=kretanje!
Ja u tebi.
Ti u meni.
Mi u zori u svetlosti u novom danu.
Mi danas posejani za večno sutra.
Oda u večnosti.
Uklesani jedno u drugom.
I ne delom nego celo u celom.

P.S. Ova iskrica je izraz perioda.
Jedno veče zaključka i pesma kao začin, tačka.


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 07, 2010, 15:46

AНЂEO ГOВOРИ

У тишини, тами сопствене душе,
у мраку
ударци Срца одзвањају као
последњи минути.
Сат откуцава.
Срце вришти, нема гласа...
Само тама.

Како пронаћи пружену руку?
Kako осетити топлоту,
мирис коже?
Чиме гледати када
Срце вришти!?

Помози им Анђеле
Потражи их и када то не буду смели
и тада, баш тада када то не буду хтели.

Птица ће узлетети.
Крила су спремна.
Много je јаука, чемера и плача.

Птица ће полетети.
Љубави им треба
Гладне су душе истинскога Хлеба
Хлеба Живота!
Напојити сува уста
Натопити жедну земљу.

Анђеле говори
Живота им треба.

Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 06, 2010, 09:02

TRAG

Ako izgubimo jedno drugogog
u hodnicima vremena,
onda je zemlja zaista progutala Sunce.

Ako izgubimo jedno drugog,
čemu opelo, molitva i suze?

Ako izgubimo jedno drugog,
kako će reč da govori?

Kako? O kome...

o sazrevanju prepuštanjem,
o uzimanju davanjem,
o pucanju opne poznatog,
bolom, radošću rađanja.

I zato,
Ćuti tajnu.

Šaputaćemo je vetrom,
isklesaćemo se u nama
ovom čudnom igrom u sada
za večni trag u sutra.


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna