Jun 17, 2010, 15:30

ЗАПИС

Негде, на неистраженом путу од јаве ка сну, наишла сам на чергу. Нека се не увреде и молим да опросте једном хроничару неистраженог, играли су Цигани. Мршаве раге, полураспала запрежна кола и ватре. Они, нека опросте, ружни. Ружнији него икад вићено, а весели, крезави. Циганско весеље. Нека чудна лица, ружна, одбачена, плешу заједно. Плешу игру вечности, радост, слободу, ту око ватре. Не могу да одвојим поглед, умирим радост у срцу. Један ми пружа руку, зове на плес. Не одбијам, радујем се као да ме је сам Краљевић позвао. Примају ме, прихватају ти ружни, ружнији него икад виђено, крезави, одбачени, али заједно око ватре у вечности-као своју. Диван плес, дивни они, дивни осмеси дивних руку. Не желим да престане. Схватам ипак, желе некоме да ме представе. Замисли, ти си Краљ Цигана! Је мање три-Краљ Цигана! Као и сви краљеви имаш дворац. Твој је, као и ти отворен, отворен под ведрим звезданим небом, а ти весео као и твој одбачени народ, кроз смех ми кажеш :" Причај ми о неким новим, занимљивим људима."
Неко време потискујем и одлажем догађај са неистраженог пута све са мишљу да и није тако важно.
Заиста, можда и није да у мени није тако жив осећај како одбачени, ружни, презрени или из било ког разлога, од већине неприхваћени, лако прихватају. Како болесни лече здраве, како одбачени знају да утеше прихваћене, како ружни воле лепе, како мали спашавају велике.
Мудрост овог света, смешна је у оку детета.
Само дете види да је Цар го.

Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jun 14, 2010, 11:02

ТЕСНЕ ЦИПЕЛЕ

Од јуче имам два жуља. Пре него што помислите-па шта, молим вас за пар минута пажње. Нису ми баш ципеле направиле жуљеве, кломпе су, оне дрвене. Кломпе моје сестре. И даље није интресантно, а и какве то везе има са вама-помислићете, али молим за још мало стрпљења. Кломпе су њене, а ја сам их обула када сам се враћала својој кући, а мој муж је пожелео да мало прошетамо. Враћали смо се, од ње, сачекали смо да зет узме ствари. Наравно, разумљиво је да вас не занимају животи мојих сестара, деце-моје, њихове...и потпуно сте у праву! Надам се да ће сада бити јасније. Схватила сам да лако од себе одустајемо, лако искочимо из сопственог живота ускачући у туђи. Полако, да јесте у питању моја сестра, али то је њен живот. Њен пут. Зар смо позвани да бринемо туђу бригу? Да ли смо све у сопственом животу уредили па можемо да пређемо и у ентеријер других?
Имам два жуља од туђих ципела-пукли су. 
Како сте ви прошли? 
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jun 11, 2010, 11:08

ДЕЧИЈА ШКОЛА

Одговоре на дилеме па и бриге сам у претходним данима добијала од деце. Ми-одрасли, често, нисмо дорасли тој вештини. Имала сам част и прилику да ме пусте у свој свет и да ми помогну. Тема, коју отварам, је израз захвалности, али и обавеза да научено поделим.
Дечак, мало већи научио ме је да када ти је тешко, када те повреде: прво мало ћутиш, говориш тихо, можеш и да плачеш иако си дечак-мало већи, уста говоре тихо, срце воли јако.
Девојчица, мало већа ме је научила да када си тужан-не можеш да певаш, не препознајеш свој глас. Како живети ако не певаш!!!
Једна беба са седмог спрата ми је показала како се воли. Лако је: запљешћеш рукама, гласно се смејеш, помазиш (почупаш) косу и пољубиш(балаво)-тако се показује да волиш.
Једне вечери на терасу је дошла девојчица са пуном главом мозга од размишљања. Она стално размишља, чак и када спава.
Не воли када се велики грде и плачу-размишља.
Када бата понекад лаже-размишља.
Матија нема друштво за игру, зато је немиран и грди васпитачицу-размишља.
Стално размишља и брине. Брине јер мора, како сама каже. Решиле смо да бригу отерамо, заједно смо размишљале и закључиле да је решење -ИГРА. Позваће понекад и Матију, мада је његовој мами већ поменула проблем. Сетиле смо се разних игара за кућу и паркић, игара за све и тату и маму и бату. Играће се заједно, она ће то уредити.
На растанку ми је махнула и рекла : "Тања, ништа не брини, урадићу све како смо се договориле! Баш смо се лепо попричале!"
Говори тихо, воли јако, можеш понекада да плачеш иако си велики дечак.
Не буди тужан, нећеш моћи да певаш.
Смеј се гласно, пољуби балаво.
Немој да бринеш, играј се иначе ће ти глава бити пуна мозга од размишљања.
Ово су моје прве лекције. Да ли сте ви неку научили, хајде да поделимо да се мање пред великим људима стидимо. 
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0) | Generalna