Oktobar 25, 2011, 11:27

У времену...

Да ли због година, већ виђеног, сусрета са системом здравствене заштите, промене времена ( сандале-чизме), мањка разумевања... тек нови термин у родитељској ми служби је... у времену.

Све је било другачије некада, пре само двадесетак година. Били су мали, питања једноставнија. Док смо,  тако, стајали у реду за млеко (беба у „кенгуру“ – ћерка), синчић увек заинтресован за шарени свет око себе, нису много ни питали. Она је била беба-то значи чекање у реду за млеко и хлеб је фина шетња, мама је носи-коначно излазак из досадног креветца, он-мало старији од ње, опасан мачем Хи-мена и епизодом Нинџа корњача у глави, а дрвеће око Це маркетаодличан полигон да се коначно реши Кранга. Људи, који их окружују и нису важни, имају своје светове. Ту, у реду за хлеб, млеко, празан раф... Почетак са Газиместана, нове air-maxi-це преношењем гајбица...

Прича да је још једна старица, из реда, извршила самоубиство, скоком са 13-ог спрата(по сведочењу комшија из реда, у фризу је пронађена велика количина замрзнутог хлеба и млека, а гурала се да узме још), посмртни остаци НН, иначе сина комшинице из улаза који се водио као нестао, а оверио у лифту улаза до, она слатка девојчица, из паркића, коју је одгајила бака, управо је изашла из аудија, затамљених стакала, у броју 18 нова драма од синоћ-отац који је силовао ћерку, пуштен из затвора(примерно владање-адвокат-земљак), покушао је насилно да уђе у стан, док је девојка вриштала... Као трећа група, то вече нисмо имали струју... крај су осветила ротациона светла са кола Хитне помоћи и полиције.

Она гугуче у „кенгуру“, он спашава новинарку April O Nil. Били су мали. Ове слике нису биле њихове. Дечије очи то не виде. Немају тај вид.

Сећам се, радио је тада у Хитној помоћи, редовно је био у Београдском програму, који је тада водио Бане Вукашиновић, у рубрици „црна хроника“, дошао је тог дана и рекао: „ Жено, идемо одавде.“ Деца су спавала. Није хтео ни да вечера, а успела сам да из празног рафа, од плате 5 марака, купим брашно и квасац за уштипке. Воли то, са џемом од кајсија, који ми се толико огадио да га ни сада не једем, а уштипци топли (они на масти-уља није било), он нећа. Туп поглед. Мртав човек, а дише. Питам „Куда?“

Одговара ми: „Нису нам дали ни воде да им дамо.“

Знам, колоне избеглица које сам тог дана гледала са прозора док су прелазили Плави мост. Колоне зомбија Велике Србије. Био је дежуран. Нису смели да им приђу ни прву помоћ да им укажу, ни воде да дају, кордони полиције обезбеђивале су колону...

Жено, идемо!

Порасли су. Хвала Богу да нас је сачувао. Њих сачувао дечијим видом.

Нисмо отишли.

Остали смо овде.

Хвала Богу здрави су, уче...

Остали су.

Добра су то деца. Боља од нас.

Оно што ми нисмо знали зна Црква, свештеник.

Оно што нама мањка даје Литургија, сви они са којима учествују у Чаши.

Младост има свој поглед, расту очи, ври крв. Тражи јер хоће да да. Гледа јер види. Прерасле су се БАРБИКЕ, Хи мен, Хихџа корњаче. Скратило се време, мого траже јер много хоће и имају да дају. Схватам да, понекад желећи да их умирим, да не изгоре у сопственој ватри, не могу до краја да објасним и не желим да собом кварим њихово, па се упустим да се испразне и када својим младим очима траже јасно, одговорим... полако, доћи ће, схватићете... у времену, дајући простор да сазри, мисао, они.

Сада мени треба да ми неко каже... у времену и да му верујем. Ко, питам се. Ко, када поново горе ватре, када бубањ у глави најављује већ виђено, када организам попушта пред брзим возом са почетног перона лажи, ко када опет чујем ако ниси самном-против мене си!

Како да верујем било којој барикади!? Како!? Тада им ни воде нисмо дали!

Шта се променило?

Ми? НЕ! Нисмо се променили јер нисмо научили. Вечити понављачи који неће да науче лекцију него их мрзи професор.

Шта сада да радим? Немају више вид детета него вид човека.

У времену...

                           Биће јасно у времену, а до тада, као онда пре двадесет година шерпом и пиштаљком сада овако папиром и оловком...

У времену.

 

 

 

Тања  

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 21, 2011, 15:17

Госпа

Пусти ме да тишином

Храним изгладнело срце

Док зраком невидљивим

Милујеш ми лице.

 

Пусти ме да сваким удахом

Исписујеш ми душу

Цртајући, само нама видљиве знаке

Да до ногу твојих дођем.

 

Узми ме од земље

Сузом натопљене

Свој ми лик утисни.

 

Пусти ме да додирујем стопе

У песку вечности да проходам.

 

Напој ме извором себе

Нахрани ме речима

Обуци у непролаз

Осветили ме миром мириса

Жрвњем љубљави прах да сам

Мачем огњеним ватра да сам

Водом изворском Госпа.

Слабо моје утихне пред силином твојом

Слабо своје дајем ти да га собом окрепиш

Слабо моје сила с тобом је.

 

Тања

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 19, 2011, 11:52

Ko razume - shvatiće

 

 

„... postojiš, znači da si to ti, a ne neko drugi, odnosno znači da jesi (=da postojiš) kao zasebna ličnost.“

                                                                                                                                            (ko razume – shvatiće)

 

Srbija danas, nekom majka – nekom maćeha. Postojiš! Da li postojiš Srbijo?

Ko je Srbija?

Potrebi postojanja prethodi svest o postojanju, otud pitanja upućena Srbiji majci, maćehi.

Ko si?

Srbin

Kako  to potvrđuješ?

Kletvom Kneza Lazara.

Jedino, po čemu danas pominjemo velikog Kneza je kletva. Da li je zato „kupio“ Carstvo, nama, da ga kletvom pominjemo?

Potvrda jednog Srbina, danas opet je Kosovo.  Knez je tada okupljao, spremao sigurnu smrt. Cena je plaćena unapred. Znao je ili će svi poginuti ili nas neće biti.

Srbovanje iz fotelje, danas je ta nasušna potreba postojanja.

Srbin sam dakle postojim.

Srbuje se sporta radi. E-republika Srbija u svom sastavu ima Kosovo. Živela e-Srbija!

Šta je uzrok ovom apsurdu? Da li su klipovi sa you tube-a jedini način da se sećamo slavnih nam predaka?

Da li je e-Srbija ostala jedina uteha?

Ne!

To nije moj narod. Ne jer smo krvlju nahranili svaku stopu zemlje Srbije.

Zašto?

„ Udariću pastira i ovce stada razbjeći će se“(Mt. 26, 31.)

Istorija naroda je istorija lidera. Naš narod, danas, zaista je stado bez pastira. Evo, bez želje da se bavim dnevnom politikom, dovoljno je pogledati program državne televizije. Kraj.

Najslikovitije će objasniti citat iz predstave Kralj Ibi „ Narode moj! Mi gore – vama dole!“ – jasno je. Opet sitni, mali intresi sitnih, malih feudalaca. Gadne, male hijene iz štrikanog džempera u Đani-buvljani. Kraj. Glavna tema, malih hijena, velikih boraca za čoveka-bez čoveka je teritorija. Ne narod. Teritorija!

Šta bi sa narodom? Kako bi ga nahranili, ugrejali, obukli, napojili, izlečili? Kako, kada ni ovaj u skupljenoj zemlji na minimum, ne mogu. Kako? Pitam se ima li kraja laži? Ne, naravno jer kao bolest, rak širi se, hrani zdravim uništavajući ga.

Daj bre, da im kupimo taj Đani-buvljani pinkle, spremimo ih pa da se sklone, vrate na svoja ognjišta, u svoje zavičaje i urade nešto. U svom zavičaju. Na svojoj njivi.

Srbiju su danas popisali popisivači. Lepo i korisno. Posle popisivača kreću plenioci.

Devedesetih sam poznavala neke opasne momke koji su radili neke opasne, nelegalne stvari. Zvali su ih „uterivači“. Simpatični, uredni mladići. Danas je to, u ime borbe protiv sive ekonomije, legalan posao.

Plašite se čipa! Smešno. Uskoro kreću sa narodnom policijom, obijaju stan, obeleže ga žutom trakom(kao mesto ubistva) i nose sve dok ne naplate dug. Naravno, uključiće se i privatni sektor. Legalno i transparentno. „ ... i sve po zakonu...“ – kaže pesma.

Pevaj Srbijo!

Nismo mi kao onih nekoliko stotina hiljada, izdajica vere i roda. Ne! Ostali smo ovde jer „... Sunce tuđeg neba neće nas grejati kao što ovo grije...“. Preživeli diktaturu, bombardovanje, promene... porasli i mi i naša deca... I, šta!? Ratar ostavio njivu, radnik na zavodu za zapošljavanje, profesor predaje i u državnom i u privatnom sektoru – spava u prevozu od-do.

Srbija danas.

Osećaj živog blata pri samom pokušaju da se identifikujem – postojim u okviru granica zemlje u kojoj sam rođena, u kojoj sam rodila. Nije taj način nahranio moju potrebu postojanja. Jesam – Srpkinja sam, ali molim vas razumite me, ne mogu da pristanem na ove okvire, ne spadam u ove granice i nisam spremna da lažem da bi me prihvatili. Dveri mog postojanja ne mogu se ovako zatvoriti. Ne mogu jer bih lagala.

Žena sam svog čoveka, majka svoje dece.

Ne umem drugačije. Zbog njih i sa njima znam da postojim. Tada, kada nas kapetan povede na novo putovanje, kada vidim Jelenu, Mirjanu, Stefana, Vesnu, Vasilija... znam da postojim.

Nisam otišla, niti ću, ali hajde da podignemo čelo, hajde da vidimo čoveka, tog do sebe i nikada nećemo pristati da iko ikada bude topovsko meso bilo koje granice.

Čovek nije glineni golub.

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 13, 2011, 21:37

Jedan fado

Uzburkao je strune nevidljivog bića sakrivenog od pogleda

Čuvanog u tišini

Pomalo izbledelog od mraka

 

Jedan fado

Otključao svu nežnost

Čarobnom kičicom pozlatio niti

Rasuo bisere suza

 

Jedan fado

Probudio usamljenu Divu

Podigao prkosnu grivu

Otvorio pogled oholi.

 

Jedan fado

Probuđen pokret pauna

Udarac potpetice za preokret vasione

Ispružen dlan sunčani.

 

Jedan fado...

Odgovor čežnji daljine

Ratniku svetlosti

Vitezu slobode

Jahaču milenijuma

Struni ljubavi

Harfi nežnosti

Dodiru večnosti.

Raspukla tuga govora.

Rasuta čežnja dodira.

Razbijena magija mirisa.

Jedan fado

Diva

Konji vrani i

Daljina.

 

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 11, 2011, 23:46

"Sada si Žena Koja Lovi"

Jedna knjiga, jedna pesma, jedan dan... sasvim dovoljan razlog.

Bolovanje!

Mašina se pokvarila. Potreban je remont, što podrazumeva stanje mirovanja. Mirovanje-neprirodno stanje. Dugo sam odbijala, uporno ignorisala, prkosila-ne ide. Sistem je pao, ne, nije pao, usporen je. U redu, predajem se. Mirovaću. Otići ću i sutra u Dom zdravlja, mada mi baš nije jasno čemu služe, sem da vam lekar na ceduljici napiše koji vam je lek potreban uz objašnjenje da je jedini način da dođete do istog- da ga kupite u apoteci. Što se laboratorije tiče - možete u privatnoj, nemamo reagense. Poslodavac je obavezan da za zaposlenog uplaćuje doprinose za zdravstveno osiguranje. Kome? Uostalom, Srbija brate! Ne čudim se. Zato i ne idem kod lekara. Zato mi je termin bolovanje - nepoznat. Stanje mirovanja ima svojih prednosti, knjiga, muzika i ja. Savršen trougao. Ovu sam pročitala u dahu.

Jedan okoštali, usporeni organizam, zasnovan na zakonu, tradiciji plemena, ustaljenoj, nepromenljivoj hijerarhiji, predvidljiv, na putu ka novom domu nailazi na polumrtvu devojčicu. Žena-vidarka pravi iskorak. Unatoč protivljenju starog kostura, uzima dete. Devojčicu koja će označiti kraj i početak. 

Drugačijost, okarakterisana kao ružnoća.

Drugačijost, izaziva strah, neprihvatanje.

Drugačijost, znači kraj starog organizma, kraj poznatog.

Drugačijost je donela priliku za opstanak, život.

"Bićeš dostojna položaja jer ćeš biti jedna od najboljih."

Jedini je shvatio Veliki Mog-ur. Prihvatio je snagu žene, nije se opirao otvorenosti koju je podrazumevala "ružnoća". Žena-ćerka. Žena-majka. Žena-lovac. 

Vidarka. 

Znao je da je došao kraj. Znao je da je ona prilika za opstanak. Znao je, i pol nije bio prepreka, već prilika.

Naravno, odbacili su je istog časa kada ga više nije bilo. Čas njegove smrti za nju je značilo odbacivanje. 

Ćutali su, iako su znali da je odluka pogrešna.

Ćutali su, iako je nepravda učinjena.

Ćutali su jer je strah nadvladao.

Praistorija-bestseler.

Ne vidim razliku. Najbolji pomeraju granice, najbolji sobom pokazuju kako. najbolji se ne štede. Najbolji umiru.

Zaista, da li je moguće da iko poželi da pripada normalnima!

Sve češće se čuje "retko normalan". 

To je dijagnoza.

Nekada čopor normalnih, prosečnih, istih. Danas društvo istih. Rezulat delovanja istih-isti.

Ubrzalo se vreme.

Dok smo odrastali, filovali su nam mozgove Brozovom kinematografijom. Verovali smo, tako nafilovani, da se rat više nikada neće desiti. Kada smo pojeli fil, došao je rat.

Nismo obnovili rezerve, a ponovo se čuju pokliči i trube.

Naravno, ubili smo najbolje, grupisali se normalni i predstava se nastavlja. Slušala sam vesti. Nedovoljno Dždaja znači Kosovo za patike-patike ni zašta! Nova simbioza. AIR MAX na noge lagane pa da sačuvamo teritoriju. 

"... žao mi konja"- viče podsvest.

"... a ženski učenik je bolji nego nikakav."

Sklapam knjigu. Isključujem muziku. Ulazim u stanje hibernacije.

Kupiću lek u apoteci.

Platiću laboratorijski nalaz.

Proći će i ovo stanje. Podmazaću mašini, ali...

Neću da se stidim pred njom.

Neću da sklanjam pogled pred njim.

Ne!

Sada sam Žena Koja Lovi.

 

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 01, 2011, 11:26

„ I verova Avraam..."

„ I verova Avraam Bogu i to mu se uračuna u pravednost“

                                                                          (Rimlj. 4.3)

 

Gledajući, čak i očima zemaljskim, vidim da ne vidim. Kako i videti jer „ Boga niko nije video nikad...“ (Jovan 1.18). Kako vezu vida i razuma, onda tretirati kao razumevanje, a ne završiti na činjenici!?

Oko+razum=činjenica

Apostol nastavlja: „ Jer ako se Avraam delima opravda, ima hvalu, ali ne pred Bogom“ (Rimlj. 4.2).Siguran put ka zabludi popločan je: okom, razumom, činjenicom, a delo je tačka. Sigurnom putu početak je namera. Narod je dao odgovor. Iskustvo naroda kaže: “ Put ka paklu popločan je dobrim namerama“. Dobre namere rezultat su oka, razuma, činjenica.

Onog oka koje Evu oblači, Adama učvršćuje u izboru zemlje, praha, života u znoju lica, truležne hrane. Muškarca-žene. Lovca-plena.

Epilog: Kain i Avelj.

Bratoubistvo.

Početak istorije je smrt. Korak dalje u utvrđivanju u smrti je zakon. Zakon koji čuva od bratoubistva!? Zakon kojim će se ograničiti priroda. Zakon koji će sačuvati sistem. Isti onaj kome je smrt, ubistvo, laž, moral, posedovanje, prevara...početak. Zakon koji će produžiti, ograničiti, sačuvati... palo postojanje.

Jer obećanje Avraamu ili semenu njegovu da on bude naslednik sveta, ne bi zakonom nego pravednošću vere.“

                                                                                                                  (Rimlj. 4.13 zač. 37)

Onaj drugi vid, zatamljeni, ali ne i potpuno mrtav, daje drugačije razumevanje. Iako duboko zakopan, zatamljen, atrofirana potreba, nasušna potreba ruši granice viđenog, shvaćenog, naučenog. Korak iznad neviđenog. Iskorak izvan kruga zakona.

Duga je istorija užasa, bratoubistava, mržnje. Izlazak iz okvira zakona znači prestup.

Da, u okvirima istorije čiji je početak smrt, a kraj sada.

Način sutra je izvan ograničenja zakona, izvan ograničenja vremena, izvan domašaja mogućnosti.

Umrtvljena Sarina materica način je semena naroda. Novi početak. Nov način. Nova istorija čiji početak je život.

Devojka rađa Boga. Svojim prihvatanjem, poverenjem u reč, obuhvata neobuhvatljivog, rađa Istinu...“ Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi“ (Jovan 1.18)

„ I verova Avraam Bogu i to mu se uračuna u pravednost“

                                                                          (Rimlj. 4.3)

Početak i kraj. Pitanje i odgovor.

Ne pokušavaj da hodaš u tuđim cipelama, žuljevi su sigurna posledica.

Nije nam isti način, ali nam ni službe nisu iste.

Ni ne pokušavaj da misliš da možeš ono drugo, onog drugog. Nije tvoje. Samo radi svoje i... veruj.

 

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (7) | Trekbekovi (0) | Generalna