April 20, 2011, 19:39

ROLLING STONES

Toplinu iznoseći, uviđam siromaštvo govora. Hlađenje je posledica iznošenja.
Opet, budnost izaziva potreba – reći.
Uz zvuke Dvoržaka koji se uliva u Pricasnu pesmu Stankovića, dobijam novi kamenčić...
Sve razumem u sutra!
Sve želim u sutra.
Sve dajem za sutra.
Ovi kamenčići su danas. 
Svaki drugačiji. Svi moji.
Ne odričem ih se. Najmanje što mogu je da ih zapišem.
Ponekad, iskreno, gotovo nikad ne pogledam ponovo.
Beležim i odlazim.
Ne napuštam. Idem dalje.
Kamenčići – dragocenost.
Govorićemo u sutra, moji kamenčići i ja. 
Kamenčići se ne bacaju, zato se svakom koji proleti, čudim.
Čija, koja lepota zaslužuje bacanje svog danas?
Bačeno, nečije danas, pogodiće nekog.
Taj, neko, dobiće modricu nečijeg danas.
Čvorugu nečijeg danas.
Nekoga će zaista zaboleti, ostaviti trag, necije.
Onda, šta ako se nečije danas izgubi? Kako će pronaći put?
Kuda vodi put bačenih kamenčića?
Neće biti, onog nekog, po čijim će ožiljcima nečije tražiti.
Neko, ima svoje kamenčiće.
Neko se ne može izgubiti.
Nečije će nestati.
Nečije će se izgubiti u ničije.
Nečije je bacilo kamenčiće.

Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 20, 2011, 11:35

SLOBODAN NE RAZUME ZABRANU

Omeđenost slika, istina palog.

Razmena, razumevanje onemogućeno podrazumevanjem.

Razlaganje podrazumevanja – visočanstvo dijaloga.

Zid razmene. Kraj razumevanju.

Holivudska B produkcija, niskobudžetna, šalje poruku : „Smrtje kraj života, ali ne i odnosa.“

Zašto su ućutali „parola majstori“ ?

U jednoj rečenici sva nada beskraja.

Istina u malom. Preneo Holivud.

Dete, devojčica ne razume granicu. Granica rađa pitanje.

Ne razume. Zahteva odgovor.

Odgovor na granicu je...?

U oku devojčice sam Tanjolika.

Imam se. Svoja sam. Tanjolika!

Rekla mi je devojčica ne prihvatajući pitanje.

Umrežavanje daje četiri.

Uključi se – sedam.

Buđenje petnaest.

Ćutanje – kukavičluk. Navučena maska mase.

Juče se odričeš.

Danas bi da se diviš.

Nemoj.

Idi svojim putem. Pusti.

Možda, nekada.

Možda ako zajedno treba da damo, daćemo.

Možda i ne.

Prihvati.

Veruj, ne računaj.

Govorim i tebi i sebi: Hodaj.

„I’ve got right to be wrong” - to je sloboda koju biram

I zato...

HODAJ.

 

Tanjolika

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 19, 2011, 14:05

MESECEVA KCI

Ovaj tekst, kao izraz pokajanja, dajem zeni koju dozivljavam kao mecenu, zenu koja je imala poverenja u nepoznatu, neprisutnu, neposlusnu... Zelim da verujem da me poznaje, da shvata nas koje je tesko uvesti u red. Ne! Nemojte misliti da ona to ocekuje, ne, ona je taj tihi autoritet postovanja. Zao mi je sto sinoc nisam uspela da dodjem i sto je to neopravdano odsustvo(jer i pokusaj bi bio smesan), zato joj posvecujem svoju noc kao prilog njenog trijumfa, njenog ostvarenja, dela, onog najboljeg, onih 100% koji vidim i kao svoj cilj.

Cestitam sanjarenje, ovo je za tebe...

 

Pogled govori i znam, moje nesavrsenosti su ja.

Nismo se videli, moj pogled i ja, do ove noci punog meseca, na obali danas u kratkom predahu putovanja. Vreme, dragocenost koju trosim ne imajuci je, ne trpi predah. Kratko usporavanje donela je noc punog meseca. Na jednom jeziku vasione moje ime je Meseceva kci. Imenu se mora dati vreme. Vreme predaha. Iluziju mraka razbija Meseceva kci. Vidim u pogledu, suve oci, popucale kapilare koje gledajuci zele da shvate, prihvate, zavole te siluete noci - imena obucena mrakom. Imena, koja mrak zeli da u sebe uvuce, da ih stopi svojom iluzijom postojanja u ne- postojanje.

Hodam, Meseceva kci, dodirujem, ja koja dodir tek spoznaje. Moja nesavrsenost me uci. Da li zbog meseca, plime, skrguta, jecaja, samoce... tek, ne mogu da se zaustavim. Hodanje moja nasusna potreba. 

Shvatam, zahvalna sam svojim slabostima, tom trnju kojim hodam i bolu koji zivim. To nije bol slikarke koja ju je obavila samocom i dala najbolniji, najsavrseniji izraz neostvarenosti. U svojoj misli o spopstvenoj neostvarenosti dala je vaseljeni remek dela. Spalili su telo - izdajicu, to je zelela dajuci remek delo svoje nesavrsenosti.

Nemam dar kicice samo razumem, volim, volim nju kroz delo.

Zahvalna sam svojim manama. Prihvatile smo se. Zurila sam nekada da ih ispravim, sada ih pustam da sazre i ja sa njima. Naucila sam - zurba ne ispravlja - remeti. Sazrevanje donosi plod. Osvetlis, ocistis, zalivas i plod je nas zajednicki trud.

Rekoh vec, vreme je dragocenost koju trosim i sebe u njemu.

Mesec je doneo tisinu bez koje se ne moze ziveti. Snaga sam sa drugima, tisina sam ja - Meseceva kci.

 

Tanja 

 

 

 

 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 05, 2011, 15:15

SINOC

Retko, gotovo nikada ne citam ono sto sam pisala. Knjizevne veceri bile su povod da se vratim unazad, u ono sto je proslo, ono sto je bilo, ono sto me nije ubilo, ali me jeste ojacalo.

Sve do sinoc...

Sinoc sam se vratila mnogo unazad, pogledom, recju, secanjem...

na lica, poglede, reci.

Verujem da nije praksa i verujem da se to ne radi, ali hocu, osecam obavezu da ponovim, vicem, molim, preklinjem... jer nista na ovom belom svetu nije vredno suze, njihove suze, njihove tuge.

Spremila sam tri teksta na istu temu: deca. Ne, ne nisam od onih sto maze recima, mazim dodirima, zagrljajima, ali odbijam da cutim,jer...

decu ne umem da prastam

 

DECA PATE

 

Imena su izmišljena.

 

Brajan – sin majstora i prodavačice. Odrastao u predgrađu. Smutnih devedesetih majstor evoluira u vlasnika maloprodajnog objekta, a prodavačica u sekretaricu. Dečak, devedesete upoznaje, pojavom reketaša. Obavezan reket, vlasnik maloprodajnog objekta, odbija. Posledice su jasne. Srećom ova priča, bar u ovom periodu, nije imala tužan kraj. Raste, trenira košarku, upisuje fakultet. Posle jednog treninga ekipa momaka u plavom, interventna, presreće i pretresa Brajana. U torbi sa opremom, u patikama pronađena je određena količina heroina. Brajan više ne studira. Brani se sa slobode. Vozi, mali crni auto. Idealan za gradsku vožnju i još ponešto.

 

Teodor – sin intelektualca iz „kruga dvojke“. Svršeni student. Lep. Pametan. U životu ima sve! Dugogodišnji narkoman.

 

Mario – sin čoveka koga predstavljaju kao taksistu i majke, nekada, jedne od „boljih komada“ ovog grada. Raste u naselju, simpatičan momak, završio osnovnu školu kao naslov u žutoj štampi. Podvodač, makro, kako god da se to kaže, drugarice iz razreda. Upisao srednju školu ove školske 2010/2011.

 

Alisa – jedanaest godina, zanimanje – prosjak, loacija – TC Piramida.Pre godinu dana – musavo dete obučeno u dronjke, lepog lica, još lepšeg osmeha. Danas su dronjke zamenile sunje i majce. Teksas jakna vezana oko struka i mala torbica boje zlata.

 

Stiven – sin raspuštenice. Odrastao pored čike. Od skoro punoletan i ljut. Meta agresije – majka.

 

Džek – dečko iz parkića. Rado gleda sportske aktivnosti u parkiću. Rado ih se seća, radije bi učestvovao. Narkoman.

 

Dejzi – 5 godina. Raste u okolini Belvil-a. Zanimanje – prosjak. Sa 5 godina zna sjaj i bedu „Novog grada“…

 

Ne mogu više…

Ličnosti nisu izmišljene. Imena su izmišljena.

Oni pate. Neću da ćutim.

Deca pate.

 

Milo,malo zrno nežnosti… 

 

Tanja 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (7) | Trekbekovi (0) | Generalna