Februar 23, 2011, 21:19

"STOP IN MY MIND"

Метални обруч не попушта. Бекство у мрак не доноси мук. Не пружа заборав ледена тишина. Затеже струне плима мрака...

Уморна сам.

Уморна од скривања, бежања, одлагања.

Уморна од померања себе од себе.

Незнање је варка, одбрана, пријатељ семена страха, подлога корову. Алиби за оправдавање слабости.

"Привилегија" спавача.

Будна сам за ту категорију, не пали та димна бомба.

Моја вештина  је једноставна, једноставно се одазива - stop in my mind.

Заборавила сам од себе. Знам у себе.

Нема назад. Велики је улог, скупа је цена плаћања. Немам права на свој кукавичлук. Презирем кукавичлук. Да - сада презирем себе. Шраф неће даље. Машино - стој! Ха!

То није мој избор. "Признајем себи" - желим себе.

Нема таблете која ће донети заборав себе, то и не желим. Помислила сам у једној секунди вечности, моменту бескраја да могу да спречим, сачувам. 

Сломила ме вечност. Насмејао се бескрај. Исцурео пешчани сат.

Време је да се крене на пут. Враћања.

Време је да дам и знам да ове сузе доносе радост и бол и... спас.

Глас је спас. Украшћу зрно вечности.

Тако ћу сачувати.

Опремила сам срце, опрала га, да га дам. Чисто једино има вредност. Чисто и дајем. Чисто сам добила.

 

Тања

 

П.С. Хвала Шуки 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 11, 2011, 23:32

Dobro dosli u novu dimenziju

Treci u ovom mesecu i to, ovako, na zivo, "alive", s neba pa u rebra.

I like it!

Engleski je dobra stanka. Nekada, bas moze da izrazi trenutak, a trenutke zivimo, trenom se hranimo, belezimo sada i ovde, a za vecnost.

Upisujemo se svojim zivotom, onim sto smo dali, mi ovako recima, neki na neki svoj, jedinstveni nacin. Samo ne cutanje. Cutanje je predaja, bela zastavica, bacen mac. Ne moze se pristati na predaju bez borbe do poslednjeg daha. Uvek je vreme, uvek su godine, uvek je moguce. To maleno je onaj dragulj sakriven, zaboravljen, nekada davno ostavljen, ali... sija, to maleno zrno u djubretu sebe.

Da, zrno spasa!

Zrno posebnosti, bogolikosti koga se tako lako odreknemo, zatrpamo sitnicama danas koje ionako ne postoji, ali je cvrsta veza promasenosti koju bi ozivljavali kao mrtvaca. E, bas to maleno zrno nas i cini covekom. Licnoscu. Jednom, jedinom i neponovljivom. 

Danas je tako lako. Bas ova mesta na kojima se srecemo, razmenjujemo i osecamo, iako zele da ih okrive i obeleze kao krivce, nam omogucavaju da osetimo taj momenat, tako zeljen, vredan zivljenja, smrti... momenat vecnosti. Ti prolazi nasih misli, osecanja, prepoznavanja, upravo to da znamo iako se ocima ne gledamo, usima ne slusamo, ali srcem razumemo. Misao u srce i gledaj!

Cudo?!

Ne!

Standard.

Dobro dosli u novu dimenziju :) 

 Tanja

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 08, 2011, 19:03

Iskrice 08.02.2011.

Stari roker u izdanju mladica. Vozac bez mane i straha na krilima mini busa sa popustom.

Moj telefon gubi bitku, slusalice se rascvetale u usima, od jacine zvuka, TDI se polako povlaci... stari roker u izdanju mladica resio je da zivi rok balade sa kraja 70-ih. Nosac zvuka urla kako je krivo more, roker vozi sve brze mozda je to nevidljiva, tanka zica zbog koje i stance ostaju samo bleda secanja. Borim se, oruzjem protiv otmicara, ne vadim slusalice, ignore za krivo more, Riblju corbu, Bijelo dugme... izlizano, dosadilo, udavilo... mene!

Tada mi sine. Naravno, meni je dosadno, naslusala sam se, prosao je period "Komsije ce da me biju zbog preglasnog rock&roll-a", on je sada u tom periodu. Mada, iako mlad malo je mator za ovako glasnu borbu mini busa sa beogradskih ulica!?

Dolazimo do pitanja dana! Ukratko: pobrkani loncici.

On je mlad covek izmedju 25 i 30, duga kosa, glasna muzika.

Ja u najboljim cetrdesetim, duga kosa, glasna muzika-samo za moje usi.

On-Riblja corba.

Ja-TDI.

On-ono sto je bilo.

Ja-ono sto je danas.

Pobrkani loncici.

Niti on lici na mlade, buntovne koji su muzikom izrazavali stav, niti ja licim na one u ozbiljnim godinama kojima je sentis secanje na lepa prosla vremena.

Zakljucak: pobrkani loncici.

Mozda sam imala samo malo vise srece u periodu trazenja. Ne bih se menjala sa mladima Srbije danas. Njima su ukrali vreme trazenja. 

 

Tanja 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 05, 2011, 17:29

ДОЂИТЕ И ВИДИТЕ

Ово је први пут... први пут да седам без оловке, верног пратиоца, папира-познате белине, мисли сконцентрисане. Први пут. 

Потребна је река да спере муљ, непредвидива, опасна, пуна вирова. Потребна је олуја на мору да избаци дно. Потребно је говорити. Као и љубав и бол тражи да се каже, избаци. Отров је немогуће задржати, буни се преостало здраво.

Тастатура и зато што схватам да може да изрази јер сам овај израз изабрала или он мене, сада и није тако важно. Монитор јер ме повезује са тим непознатим, другим или са мном? Ни то више није важно.

Ћутање ме убило. Отров се сконцентисао, прети, ликује... и замало, за длаку. Али не! Неће моћи. Они велики, свети, могу, могли су ћутке да подносе, да се не виде. Не и ја. Слабост? Можда, само не ћутање.  

Гледам, слушам, мислим данима, месецима и видим како то гадно ружно створење, мења облик, полако, али сигурно шири свој смрад. Пристаје се на смрад као на мирис, прихвата се ружноћа као лепота, продаје се љубав јефтино, за тридесет сребрњака. Јефтино. Патетично.

Доста о томе. Доста о њима. Треба се опоравити, излечити, устати из постеље и кренути даље. У сутра, које није сутра тада, већ сада. У том сутра живим и знам да никада, никада нећу пристати на начин који нуде, начин којим се показујуте као једини, исправни, лепи. Не!

Пре него се поздравимо имам само једно да вам кажем: Знам вас, познајем вас, бодете својим промашеним, нападате јер се плашите, плашите се јер чујете позив, али не, упорно и тврдоглаво хоћете теле да позлаћујете, Бога тражите да видите и верујете, а нас који са вама нећемо, блатите. Блатите оне које волимо, а у тами и тишини би да будете део.

То вам желим. Будите део. Дођите и видите. 

Тања 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0) | Generalna