Februar 11, 2011, 23:32

Dobro dosli u novu dimenziju

Treci u ovom mesecu i to, ovako, na zivo, "alive", s neba pa u rebra.

I like it!

Engleski je dobra stanka. Nekada, bas moze da izrazi trenutak, a trenutke zivimo, trenom se hranimo, belezimo sada i ovde, a za vecnost.

Upisujemo se svojim zivotom, onim sto smo dali, mi ovako recima, neki na neki svoj, jedinstveni nacin. Samo ne cutanje. Cutanje je predaja, bela zastavica, bacen mac. Ne moze se pristati na predaju bez borbe do poslednjeg daha. Uvek je vreme, uvek su godine, uvek je moguce. To maleno je onaj dragulj sakriven, zaboravljen, nekada davno ostavljen, ali... sija, to maleno zrno u djubretu sebe.

Da, zrno spasa!

Zrno posebnosti, bogolikosti koga se tako lako odreknemo, zatrpamo sitnicama danas koje ionako ne postoji, ali je cvrsta veza promasenosti koju bi ozivljavali kao mrtvaca. E, bas to maleno zrno nas i cini covekom. Licnoscu. Jednom, jedinom i neponovljivom. 

Danas je tako lako. Bas ova mesta na kojima se srecemo, razmenjujemo i osecamo, iako zele da ih okrive i obeleze kao krivce, nam omogucavaju da osetimo taj momenat, tako zeljen, vredan zivljenja, smrti... momenat vecnosti. Ti prolazi nasih misli, osecanja, prepoznavanja, upravo to da znamo iako se ocima ne gledamo, usima ne slusamo, ali srcem razumemo. Misao u srce i gledaj!

Cudo?!

Ne!

Standard.

Dobro dosli u novu dimenziju :) 

 Tanja

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 08, 2011, 19:03

Iskrice 08.02.2011.

Stari roker u izdanju mladica. Vozac bez mane i straha na krilima mini busa sa popustom.

Moj telefon gubi bitku, slusalice se rascvetale u usima, od jacine zvuka, TDI se polako povlaci... stari roker u izdanju mladica resio je da zivi rok balade sa kraja 70-ih. Nosac zvuka urla kako je krivo more, roker vozi sve brze mozda je to nevidljiva, tanka zica zbog koje i stance ostaju samo bleda secanja. Borim se, oruzjem protiv otmicara, ne vadim slusalice, ignore za krivo more, Riblju corbu, Bijelo dugme... izlizano, dosadilo, udavilo... mene!

Tada mi sine. Naravno, meni je dosadno, naslusala sam se, prosao je period "Komsije ce da me biju zbog preglasnog rock&roll-a", on je sada u tom periodu. Mada, iako mlad malo je mator za ovako glasnu borbu mini busa sa beogradskih ulica!?

Dolazimo do pitanja dana! Ukratko: pobrkani loncici.

On je mlad covek izmedju 25 i 30, duga kosa, glasna muzika.

Ja u najboljim cetrdesetim, duga kosa, glasna muzika-samo za moje usi.

On-Riblja corba.

Ja-TDI.

On-ono sto je bilo.

Ja-ono sto je danas.

Pobrkani loncici.

Niti on lici na mlade, buntovne koji su muzikom izrazavali stav, niti ja licim na one u ozbiljnim godinama kojima je sentis secanje na lepa prosla vremena.

Zakljucak: pobrkani loncici.

Mozda sam imala samo malo vise srece u periodu trazenja. Ne bih se menjala sa mladima Srbije danas. Njima su ukrali vreme trazenja. 

 

Tanja 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 05, 2011, 17:29

ДОЂИТЕ И ВИДИТЕ

Ово је први пут... први пут да седам без оловке, верног пратиоца, папира-познате белине, мисли сконцентрисане. Први пут. 

Потребна је река да спере муљ, непредвидива, опасна, пуна вирова. Потребна је олуја на мору да избаци дно. Потребно је говорити. Као и љубав и бол тражи да се каже, избаци. Отров је немогуће задржати, буни се преостало здраво.

Тастатура и зато што схватам да може да изрази јер сам овај израз изабрала или он мене, сада и није тако важно. Монитор јер ме повезује са тим непознатим, другим или са мном? Ни то више није важно.

Ћутање ме убило. Отров се сконцентисао, прети, ликује... и замало, за длаку. Али не! Неће моћи. Они велики, свети, могу, могли су ћутке да подносе, да се не виде. Не и ја. Слабост? Можда, само не ћутање.  

Гледам, слушам, мислим данима, месецима и видим како то гадно ружно створење, мења облик, полако, али сигурно шири свој смрад. Пристаје се на смрад као на мирис, прихвата се ружноћа као лепота, продаје се љубав јефтино, за тридесет сребрњака. Јефтино. Патетично.

Доста о томе. Доста о њима. Треба се опоравити, излечити, устати из постеље и кренути даље. У сутра, које није сутра тада, већ сада. У том сутра живим и знам да никада, никада нећу пристати на начин који нуде, начин којим се показујуте као једини, исправни, лепи. Не!

Пре него се поздравимо имам само једно да вам кажем: Знам вас, познајем вас, бодете својим промашеним, нападате јер се плашите, плашите се јер чујете позив, али не, упорно и тврдоглаво хоћете теле да позлаћујете, Бога тражите да видите и верујете, а нас који са вама нећемо, блатите. Блатите оне које волимо, а у тами и тишини би да будете део.

То вам желим. Будите део. Дођите и видите. 

Тања 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0) | Generalna

Januar 08, 2011, 17:22

Временска капсула

Замисли само један секунд, један трен... да нема љубави! Један трептај и...крај. Крај света. То је апокалипса. Крај!
 
"Нова година" донела је сећање, буђење давно посејаних зрнаца. Разговор кондора и орла , музика цигана, зов слободе оне неспутане, мимо простора, времена.
Давно посејано...
Када си позвао, искрено, нисам очекивала да ћеш желети и самном да разговараш. Ти си први са ким сам разговарала тог јутра 01.01.2011. Глас - мало грубљи, старији, али да, то си ти.
Знам, остао си без жене, знам, сам си одгајао сина. Знам, остао си без ока. Све то знам. Када би гледали, овако, споља, о томе доносили суд, вероватно би било чудно. Људи са различитих страна, нишана. У ствари, непријатељи. Пре двадесет и једне године, наше државе пожелеле су да се остваре.  И јесу. Сада и твој и мој народ, коначно имају своје државе. То је лепо. То смо желели.
Слушам те, причаш ми о себи, о сину, о маслинама које садиш. Кажеш, лако је против непријатеља, треба са собом. Зато идеш, крчиш "пећине", хоћеш маслињак. Нећеш свет, људе, бар не оно што ти нуде, хоћеш себе и схваташ да није касно.
Мртва уста не говоре, али ни ти више нећеш да ћутиш.
Замераш себи што син није отишао на студије, видиш да може. Може више, много више, али поштујеш његов избор.
Слушам те.
Сећаш се оног времена, оних људи, онога што је прошло, чега више нема.
Био си и затворен, од својих. Бунио си се и тада, у рату, када се главом плаћа, а на крају, пружио си му, кажеш, ногу, а ни то ниси требао. Разумем те, знам, кондора не можеш везати. Мора да лети. Видиш сву узалудност, глупост, ограниченост палог, приземног, површног, овоземаљског.
Слушам те. Носиш своју бол, тугу за прерано уснулом женом, радост док гледаш сина и ... маслине.
Видећемо се, пријатељу.
Сада старији, без ока са ожиљцима глупости по себи, али и знањем да нам не могу узети сутра. Не могу нас ограничити банана границама, не могу одузети право на лет.
Иако толико различити - непријатељи, нису успели у свој калуп да нас спакују ни у кавез, па макако био леп. Није наш. Небо је наше и маслине.
Видимо се, пријатељу.
 
Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 29, 2010, 13:39

NA DANASNJI DAN...

29. novembar 2010.

Prasici su konacno sigurni, odahnuli su... prezivece. 
Danas je rodjendan Jelene Vitorovic... zivela, zivela i srecna nam bila.
Konacno su objavljene slike sa dodele nagrada WEB FEST 2010. - MTV I ZRU... ovde cu da zastanem. Prokomentarsala sam, saljivo, onako iz ciste radosti, ipak MTV i mi, nije mala stvar. Sve bi bilo lepo, ali "palo postojanje"!!!  
Nisam sebe postedela ni jucerasnjih dogadjaja (priznajem, nisam bila hrabra da propratim sve 28.11.2010.), gledam  snimke, slike, uplakan svet, slusam kako se bodre pesmom, vesela, ali ozbiljna lica "monaha", Arhijerejska liturgija! Verni narod, "Episkop", "monastvo". Slika Eshatona. Okupljeni, pevaju, hrabre se i placu i pevaju. Placem i ja. Placemo zajedno, ali nam nisu isti motivi.
Slusam monaha Artemija, kaze : "Narod je sacuvao veru!" Narod koji je okupio. ON! Narod koji je njemu dosao, narod koga ON sobom vodi... KUDA??? I monastvo! Kome idu, kome pozivaju? Kako cutati?! Placem danima i pitam se sta cekaju? Sta cekaju oni cija su oni odgovornost? 
Nadam se da zaista ovo citaju i Vladike ili njihovi saradnici ili neko ko ce proslediti svaku moju rec. Ne fantaziram ja da nesto mogu, znam da Crkva nema "demokratske principe", niti treba, ali ciji sam ja narod,ciji smoi mi narod? 
Odlazimo na Liturgiju, svake nedelje, citava porodica. Okupljamo se, posle Liturgije, ne idemo kuci, nemoguce je otici kuci posle Liturgije. Ne obilazimo manastire, a mozda nam je to i mana. Pricescujemo se, ispovedamo, svedocimo. Hocemo da govorimo o radosti, o onoj kojom zivimo. Ne nosim maramu, ne vise. 40 godina je proslo, sahranila sam roba, hocu lice da pokazem. Hocu da gledam, necu da se krijem. Ni moja baba nije nosila maramu, ni moja mama, ne nosim ni ja. Tekovina vremena, promena... da li?
Da li te, Boze vole vise od mene? Zasto nas cepaju? Zasto muce?
Da li je pogresno sto se radujem zbog ZRU-a i MTV-a? Da, MTV nije dobar za nase mlade! Dobar izgovor. Ne vaspitava nasu decu MTV, to je nasa odgovornost. Mozda su i oni masoni, strani placenici, najavljivaci apokaslipse, devil himself!?
Rascinjeni sluze Arhijerejsku, a svestenici zive u raznim prostorima koji vise ni Zavod za zastitu spomenika ne bi prihvatio, ni zbog ranih godina proslog veka (kada su sagradjene), a  ni zbog umetnicke dimenzije tj. izgleda, tipa "Salvador Dali je ipak medju Srbima". Nego, da vidimo sta to oni voze, koji tip automobila?! Koji su tipovi i godista vozila ispred Patrijarsije? Svestenici ili...? Pitam se, pitam se!

Ugrozeno je lice monastva, to je tuzno, mnogo tuzno. Tuznije je samo to sto svestenstvo ima da cuti, da se pokorava i ne progovara. Uostalom, ima ko da misli, njihovo je da rade.
Verni narod neka bira destinaciju. Kao blesavi Japanci, oni na Nijagarine vodopade, a mi mozemo da biramo manastir. Izgleda je u manastirima ipak jaca blagodat. Ova nasa, parohijska izgleda ipak nije nesto. Ni ovi nasi "duhovnici", ima onih konkretnijih, jasnijih. Oni kazu kako se treba boriti, kako sacuvati! Prst na ringlu, nego kako, tek kada boli-nauci se, slab je covek, a treba da se pripremi za nivoe, mitarstva, djavole, ali ne kazu kako se spoznas, kako zavolis, oprostis, prigrlis, places jer volis. To je za mlakonje! Ovde se brani cast. Nema tu mesta za slabice. To je sve smislio Papa u dokolici.

Izvinjavam se urednistvu jer necu uraditi ono sto bi trebala, necu meriti. Trudila sam se da svedocim ovako, mirjanski, iz srca, ali ne mogu da gledam i da cutim. Nece da se vidi trud ljudi, nece da se cestita uspeh, nece.
Uspeh se ne prasta. 
E Episkopi... Sinode... dokle ta tisina? Zasto klinovi, zasto malo ne pomognete ovim ljudima koji daju... Nece se pogorditi, naradili su se...


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 08, 2010, 15:13

TALAS

Ne želim da mu se prepustim.
Omamljuje.
Vodi u onaj skriveni kutak, tako željeni. Želim, samo malo, a tako jako želim da mu se prepustim...
Da pobegnem, sakrijem tako bezočno pokidane latice, da ih spakujem, osušim, sačuvam u herbarijumu svoje duše.
Pustila bih talas, okupila suze...
Zar je važno gde ćemo se nasukati latice, suze, ja?
To rade oni što beže. MI-ne.
Skupljači latica okupanih suza, samo... podignu jedra. Imamo mi svoje tišine i gore, čarobne dodire, zvezdani plašt, nečujni krik.
Ući ću. Pustiću.
Neka me okupa, nek opere ovo danas, ovo prošlo, nek očisti.
Ući ću. Pustiću.
Ah slabosti, ne zasenjuj Sunce!

Tanja 

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (7) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 20, 2010, 13:24

ДА

Да, мисаомоја у твојој се утврди

Да, рукемоје твоју реч говоре

Да, ногемоје твојим стопама ходају

Да, срцемоје твојом светлошћу сија

Да, душамоја тобом дише

Да, очимоје свуда, увек и заувек тебе познају

Да, лицемоје својим украсиш

Да, косемоје својим дахом милујеш

Да, свемоје твоје је

Да, свемоје тобом живи

Да, умени те познају

Да, усеби те изграђујем

Да, устамоја, славу твоју као арију вечности певају

Да, здравуд твоме телу

Јесам.

 

 

Тања

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Avgust 18, 2010, 10:25

MOJIH 41

Posveceno Goranu, Djordju, Milici i Tifany 

 

Nisam od onih sto vole rodjendane, bar ne svoj. Danas me je probudila rodjendanska cestitka. Otpevala mi porodica " Danas nam je divan dan..." Lepo, mnogo je lepo.

Mene vec neko vreme, mozda bas zbog godina, fascinira podatak koji sam cula. Prica o orlu. Pricu sam cula od protojereja Milica Dragovica. Orao sa 40 odlazi, povlaci se i godinu dana samom sebi cupa perije, kozizu izmedju kandzi i na kraju kljun o kamen dok ne otpadne. 

Ne prezive svi. Bolan proces. Oni koji prezive krecu u novi let, novim krilima, obnovljenom kozicom ma kandzama i novim kljunom. Savrsenstvo Bozije tvorevine. Savrseni primerak u svojoj vrsti, prirodi.

 

Prvi put, u zivotu, pozelela sam rodjendansku zelju. Jutros, gledajuci njihova lepa lica, shvatila sam... obnovljene su mi kandze, imam novi kljun i krila za novi let. Prezivela sam. Orao sam u svojoj vrsti u svojoj prirodi.

Hvala svima kojima sam u mislima. Srescemo se opet, tamo u novom sutra u novoj zori...

Ne, nije kraj. Ovo je novi pocetak...

 

Tanja 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Avgust 16, 2010, 10:05

DECA PATE

Imena su izmišljena.
 
Brajan – sin majstora i prodavačice. Odrastao u predgrađu. Smutnih devedesetih majstor evoluira u vlasnika maloprodajnog objekta, a prodavačica u sekretaricu. Dečak, devedesete upoznaje, pojavom reketaša. Obavezan reket, vlasnik maloprodajnog objekta, odbija. Posledice su jasne. Srećom ova priča, bar u ovom periodu, nije imala tužan kraj. Raste, trenira košarku, upisuje fakultet. Posle jednog treninga ekipa momaka u plavom, interventna, presreće i pretresa Brajana. U torbi sa opremom, u patikama pronađena je određena količina heroina. Brajan više ne studira. Brani se sa slobode. Vozi, mali crni auto. Idealan za gradsku vožnju i još ponešto.
 
Teodor – sin intelektualca iz „kruga dvojke“. Svršeni student. Lep. Pametan. U životu ima sve! Dugogodišnji narkoman.
 
Mario – sin čoveka koga predstavljaju kao taksistu i majke, nekada, jedne od „boljih komada“ ovog grada. Raste u naselju, simpatičan momak, završio osnovnu školu kao naslov u žutoj štampi. Podvodač, makro, kako god da se to kaže, drugarice iz razreda. Upisao srednju školu ove školske 2010/2011.
 
Alisa – jedanaest godina, zanimanje – prosjak, loacija – TC Piramida.Pre godinu dana – musavo dete obučeno u dronjke, lepog lica, još lepšeg osmeha. Danas su dronjke zamenile sunje i majce. Teksas jakna vezana oko struka i mala torbica boje zlata.
 
Stiven – sin raspuštenice. Odrastao pored čike. Od skoro punoletan i ljut. Meta agresije – majka.
 
Džek – dečko iz parkića. Rado gleda sportske aktivnosti u parkiću. Rado ih se seća, radije bi učestvovao. Narkoman.
 
Dejzi – 5 godina. Raste u okolini Belvil-a. Zanimanje – prosjak. Sa 5 godina zna sjaj i bedu „Novog grada“…
 
Ne mogu više…
Ličnosti nisu izmišljene. Imena su izmišljena.
Oni pate. Neću da ćutim.
Deca pate.
 
Tanja
Milo,malo zrno nežnosti…
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Avgust 13, 2010, 10:27

"ORA BLOK 61-2010"

Ne, ne nisam pogrešila.
Ne, nije prevaziđeno.
Ne, nije zaboravljeno.
Da, to se dešava!
   Pogled iz moje kancelarije nije na neki lepi park, bučnu ulicu nego na prolaze koji povezuju solitere Novog Beograda. Jasno je zašto ne podižem roletne! Poštedela sam sebe slike, nažalost ni 91.8 ne može da nadjača veselu graju trećeg doba. Kažu, što stariji to pametniji. Moje iskustvo to ne potvrđuje.Vruće leto izmamilo je ove drage sugrađane u ovaj pasaž, u hlad solitera. Neću podeliti impresije razgovora, koje nažalost, ponekad čujem, ali ispričaću vam o akciji koju su pokrenuli. 
   Grupa iz ulaza 204, 206 i 208 prvo je uredila "zelenu površinu" ispred parkinga. Engleska trava, čovečuljak (lutak) sa žutim kačketom obučen u plave pantalone sa tregerima i obavezna fontana(izostali su labudovi, kao obavezan dekor ograda u okolini Beograda). FENG ŠUI! Za klupice nije bilo mesta, ali zidić je dobio lepo ofarbane daske (bele), sasvim udobno i korisno dok pogledom prate automobile koji se parkiraju ili izlaze sa parkinga ili... E, to je sa prednje strane i hladovina je tu posle podne. Dakle, kafica i čašica razgovora posle 18 dok se voda sa fontane sliva u mali bazen (unutršnjost nebo-plava oivičen kamenjem ofarbanim sneg-belom), pod budnim okom lutka u pantalonama na tregere, kariranom košuljom i žutim kačketom. Posle podne -rešeno! Treba srediti prostor za pre podne - pogled iz moje kancelarije!
Ne bih, iskreno, ni obratila pažnju da nisam čula pesmu! Tekst-nepoznat, horsko pevanje. Kao najgori voajer nisam podigla roletnu, ali sam sve pratila, iza spuštene roletne!
Vremešna gospoda su klečala i plevila beton!!!
Nije šala, popločano je nekim kockama(Novi Beograd  joooj) i između kocki nikla je trava. Povod ove Omladinske radne akcije je trava koja je nikla iz betona! Kleče, dakle, vremešna gospoda (oni koji vam dahću za vratom u GSP-u), čupaju travu i pevaju! Vremešne gospođe, one koje em što dahću imaju i obavezne, dobro uvežbane tekstove sećanja, se uključuju. Sevaju metle, lopatice, kafica, hladna voda i poneka rakijica. Čupa se trava, čisti se korov, pesma se ori! Nije šala, to je trava! Traje to već nekoliko dana. Danas su me potpuno ostavili bez teksta! Trave više nema pa su krenuli u nove pobede. NEMA ODMORA DOK TRAJE OBNOVA! Ni na pamet mi nije palo da je zvuk čekića spolja. Pomislila sam da opet neko nešto renovira, kad ja tamo a ono međutim!!!
   Vremešna gospoda iščekićala su ćoškove zgrade! Doduše, možda su mnogo počupali one trave pa su poremetili temelj solitera, ne znam. Danas se uz pesmu mešao malter i mazao temelj! SOLITERA!!!
Stvarno, možda sa mnom nešto nije u redu, te moje predrasude preko mosta, penzionisani policajci i vojnici, istraumirane "oficiruše", kursisti nikad ne spavaju... ali ovo je za Riplija-verovali ili ne. Ljudi vole da se druže, da dele, da se osete korisnim, da se bore protiv starosti, ali ovo!
ORA-protiv bolova u kičmi!
ORA-rešava problem prostate!
ORA-za proširene vene!
ORA-protiv smrti!
Sve sem:
"GOSPOD JE PASTIR MOJ..."


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2010, 11:20

НОВИ

Разорићу овај дом и за три дана сазидаћу нови-говори о Храму човека-личности.
РАЗОРИЋУ-кочнице, страх, неповерење, лошу мисао, неверу, отров, болест, трулеж, ограниченост
OВАЈ ДОМ-простор у коме је стари преплашени миш направио удобно скровиште и не да светлости да                               пробије да не покаже дроњке, сметлиште, накупљен отпад за удобан дом
ЗА ТРИ ДАНА
- отворити врата, прозоре, осветлити
-пустити ветру да промени ваздух, избацити ђубре, почистити ћошкове
-подићи поглед, окупати се светлошћу, умирити пометено, окупано и чисто извести у ново јутро
НОВИ-ка светлости хода, у светлост гледа, светлошћу разуме, улази у светлост, јесте светлост.

Светлошћу види свог другог, оног у коме долази до себе, оног без кога није савршен, потпун, цео. Другим се изражава, другим траје. Свако у своме, односом у хармонију, хармонијом у напредак,  напредовањем у вечност-ка циљу срца, ка благу, ка Царству.
Дечија радост коју поново налазимо, она слобода детета да може да се лети од љубави опет и опет има за потребу глас, руку. 
Глас који прати. Руку која га води. Родитеља да брине, разуме, воли.
И једну тачку у Васељени. Један кутак. Један брод. Једног капетена.
Не могу сви управљати бродом, али и без малог од палубе се не може, без њега брод се не би отиснуо.
Сви су позвани. Све чека место. Резервисано.

Мирно вам море желим!
Срешћемо се у новој луци, у новој зори.
Верујте капетану. Капетан зна!

Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 14, 2010, 10:49

СЛУЖБА ЉУБАВИ II

И, опет онепресушној теми, Литургији.

Реткочитам своје текстове, али један од два, тачније три, посебно волим „ Службаљубави“. Нисам му се враћала неко време. Размишљала сам и о узроку и схватилада је узрок у страху од незадовољства. Собом.

Мојитекстови су моје сведочење. Желим да верујем да растем, напредујем. Као што сепонекад постидите или не будете задовољни собом у неким периодима свог животногсазревања. Немогуће је одвојити, разделити себе на период некад и сад, „преуласка у Цркву“ и „после уласка у Цркву - то је грубо, чак ружно поређење, алиупотребићу га ради бољег разумевања.

Све сам,и оно чега се стидим и оно чиме се не могу похвалити и оно што бих заборавила ионо чиме нисам задовољна. Растем. Можда смешно звучи, са 40 рећи да растеш, алитако је.

Неверујем у крај. Како да поверујем када још учим?

Вечностје одређење на које пристајем. Како иначе обухватити ако не вечношћу увечности? Али, да се вратим узроку поновног враћања оловци „Службаљубљви“-Литургија! Узвишена, непресушна, извор, смисао и заокружење. Начин.

Ако незнаш како – Дођи и види.

Свенедоумице, питања, дилеме имају само један одговор – Дођи и види.

Какообјаснити да од тебе зависи?

Какообјаснити да си потребан?

Какопоказати да волиш, које су то речи?

Како даосетиш да си вољен, Ти, баш ТИ?

Да сипотребан ти?

Какодочарати вечност?

Немапитања.

Само –Дођи и види!

 

 

Тања 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jun 17, 2010, 15:30

ЗАПИС

Негде, на неистраженом путу од јаве ка сну, наишла сам на чергу. Нека се не увреде и молим да опросте једном хроничару неистраженог, играли су Цигани. Мршаве раге, полураспала запрежна кола и ватре. Они, нека опросте, ружни. Ружнији него икад вићено, а весели, крезави. Циганско весеље. Нека чудна лица, ружна, одбачена, плешу заједно. Плешу игру вечности, радост, слободу, ту око ватре. Не могу да одвојим поглед, умирим радост у срцу. Један ми пружа руку, зове на плес. Не одбијам, радујем се као да ме је сам Краљевић позвао. Примају ме, прихватају ти ружни, ружнији него икад виђено, крезави, одбачени, али заједно око ватре у вечности-као своју. Диван плес, дивни они, дивни осмеси дивних руку. Не желим да престане. Схватам ипак, желе некоме да ме представе. Замисли, ти си Краљ Цигана! Је мање три-Краљ Цигана! Као и сви краљеви имаш дворац. Твој је, као и ти отворен, отворен под ведрим звезданим небом, а ти весео као и твој одбачени народ, кроз смех ми кажеш :" Причај ми о неким новим, занимљивим људима."
Неко време потискујем и одлажем догађај са неистраженог пута све са мишљу да и није тако важно.
Заиста, можда и није да у мени није тако жив осећај како одбачени, ружни, презрени или из било ког разлога, од већине неприхваћени, лако прихватају. Како болесни лече здраве, како одбачени знају да утеше прихваћене, како ружни воле лепе, како мали спашавају велике.
Мудрост овог света, смешна је у оку детета.
Само дете види да је Цар го.

Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jun 14, 2010, 11:02

ТЕСНЕ ЦИПЕЛЕ

Од јуче имам два жуља. Пре него што помислите-па шта, молим вас за пар минута пажње. Нису ми баш ципеле направиле жуљеве, кломпе су, оне дрвене. Кломпе моје сестре. И даље није интресантно, а и какве то везе има са вама-помислићете, али молим за још мало стрпљења. Кломпе су њене, а ја сам их обула када сам се враћала својој кући, а мој муж је пожелео да мало прошетамо. Враћали смо се, од ње, сачекали смо да зет узме ствари. Наравно, разумљиво је да вас не занимају животи мојих сестара, деце-моје, њихове...и потпуно сте у праву! Надам се да ће сада бити јасније. Схватила сам да лако од себе одустајемо, лако искочимо из сопственог живота ускачући у туђи. Полако, да јесте у питању моја сестра, али то је њен живот. Њен пут. Зар смо позвани да бринемо туђу бригу? Да ли смо све у сопственом животу уредили па можемо да пређемо и у ентеријер других?
Имам два жуља од туђих ципела-пукли су. 
Како сте ви прошли? 
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jun 11, 2010, 11:08

ДЕЧИЈА ШКОЛА

Одговоре на дилеме па и бриге сам у претходним данима добијала од деце. Ми-одрасли, често, нисмо дорасли тој вештини. Имала сам част и прилику да ме пусте у свој свет и да ми помогну. Тема, коју отварам, је израз захвалности, али и обавеза да научено поделим.
Дечак, мало већи научио ме је да када ти је тешко, када те повреде: прво мало ћутиш, говориш тихо, можеш и да плачеш иако си дечак-мало већи, уста говоре тихо, срце воли јако.
Девојчица, мало већа ме је научила да када си тужан-не можеш да певаш, не препознајеш свој глас. Како живети ако не певаш!!!
Једна беба са седмог спрата ми је показала како се воли. Лако је: запљешћеш рукама, гласно се смејеш, помазиш (почупаш) косу и пољубиш(балаво)-тако се показује да волиш.
Једне вечери на терасу је дошла девојчица са пуном главом мозга од размишљања. Она стално размишља, чак и када спава.
Не воли када се велики грде и плачу-размишља.
Када бата понекад лаже-размишља.
Матија нема друштво за игру, зато је немиран и грди васпитачицу-размишља.
Стално размишља и брине. Брине јер мора, како сама каже. Решиле смо да бригу отерамо, заједно смо размишљале и закључиле да је решење -ИГРА. Позваће понекад и Матију, мада је његовој мами већ поменула проблем. Сетиле смо се разних игара за кућу и паркић, игара за све и тату и маму и бату. Играће се заједно, она ће то уредити.
На растанку ми је махнула и рекла : "Тања, ништа не брини, урадићу све како смо се договориле! Баш смо се лепо попричале!"
Говори тихо, воли јако, можеш понекада да плачеш иако си велики дечак.
Не буди тужан, нећеш моћи да певаш.
Смеј се гласно, пољуби балаво.
Немој да бринеш, играј се иначе ће ти глава бити пуна мозга од размишљања.
Ово су моје прве лекције. Да ли сте ви неку научили, хајде да поделимо да се мање пред великим људима стидимо. 
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0) | Generalna