Novembar 24, 2009, 09:15

МОЛИТВА

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Скупи ум свој, срце своје, све своје у само једну тачку.

Једну мисао. Једно.

Огрнута кожом, покривена косом, сузом умивена. Себе дајем.

Једну у једном.

Ништа друго немам.

Одбацујем слике, слова, туге и радости.

Пролазно.

Дајем ветру да их носи.

Тачка-семе. Спремно на смрт.

Не плашим се.

Смрт је транзит, ходник, пролаз за улаз.

Облици су око мене. Назирем их.

Слепило. Познати звуци.

Тако је близу.

Угушиће ме жеља.

Шта да дам осим себе. Грешке, туге, радости, боли која раздире.

Лаж понекад има лепо лице и осмех, али... лаж је.

У нерођеном сам видела вечност.

Сада ћу је видети у смрти.

Милошћу додирнути.

Време је.

 

Тања Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 14, 2009, 09:47

Iskrice života

Dosadna kiša. Pas koji spava kao da diše u ritmu kapi koje dobuju po prozoru. Mrak. Sama sa sobom. Retka prilika. Ne želim ni muziku. Trebaju mi ti momenti tišine. Sa sobom. Misao i ja. Slušam je. Uobličava se, niže kao niska. Dobija oblik. Dolaze pitanja. Da li sam trebala da kažem ako je razlog bio samo da prekinem tišinu. Zamka na koju se upecam svaki put kada bih da prekratim neprijatnost.
Ćutanje je zlato. Pusti da se desi. Pusti do kraja.
Opet, kako ćutati kada gledaš kako bližnji tvoj posrće. Kako? Svako ima svoj put, svoj način jer ako nije tako, ništa je.
E tišino, mnogo pričaš!
Ista dilema. Lakše je govoriti. Oni što mnogo pričaju, dele savete, imaju rešenja čak i spremna uputstva, to ne žive. Lažu! Ne želim u to društvance.
Ne mogu ni da žmurim ni da se pravim da se ništa ne dešava. Zajedno smo krenule. Nekada. Došlo je sada. Danas.
Zato sam i izabrala ovaj način. Moj način. Razumeće. Znam.
Sećaš se moje ”Ruže” ? Tada sam shvatila da dalje neću moći, bar ne kao do tada. Samo smo dvoje celi. Samo smo zajedno jedno.
Zavolela sam ogledalo. Malo me ponekad iznenadi žena koju ugledam. Mnogo mi je vremena trebalo da se na nju naviknem. Na taj pogled. Nekada mi je potpuno nepoznata, ponekad me obraduje, ali gledamo se. Više volim onaj drugi pogled, onaj u oku.
Sećaš se koliko sam želela ruku, ruku koja vodi. Onda sam shvatila da se budim na ramenu. Na njemu zaspim i zoru dočekujem.
Žalila sam ti se zbog ovog i onog. Ostala u tami da bih dobila oganj.
Ne, nije mi ni hladno ni mračno.
Živim izbor. Naš izbor. Samo to mogu da ti kažem. Znam. Razumećeš.

Tanja Nakić
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 09, 2009, 11:50

НАШОЈ ДЕЦИ

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4  

Часови стрепње, чекања, наде пролазе. Час је близу. Док се спремамо за коначни сусрет, размишљам.

Знаш, нисам толико ни била свесна да заиста у себи носим живот. Твој живот у мом. Ти у мени. Гњавили смо мало тату. У поноћ, сладолед, точени на Славији. Јогурт! Уз сваки оброк јогурт. Шетње поред реке. Гледали смо звезде падалице. Додирима смо говорили. У тишини шапутали највеђе тајне.

Било је и страха и стрепње, знакова које нисам разумела, али знала сам да смо тим.

Спремали смо се за овај трен. Трен када ћемо се коначно угледати. Трен у ком је све стало да би коначно почело. То је наш тренутак, украли смо га од вечности.

Овај моменат када се живот рађа, када у боловима, разапињању и сузама неизрецива радост показује лик. Родио си се.

Саврешени. Плод љубави и јесте савршенство.

И овај комад сећања који делим са другима је највећа тајна сваке мајке. Трептај вечности. Твој и мој. Додир, када престаје сваки бол и уздах, онај савршени када су ми те ставили на груди. Твој живот у мојим рукама, ти на мојим грудима.

Благослов.

Онда је дошла Лептирица.

Иста тајна, исто испуњење.

Савршенство је израз љубави, изглед љубави.

Делим јер се благослов дели, говори, жуди као онда када смо вас чекали. Као тада тако и сада до долазећег часа.

И, опет љубављу ка савршеном, ка савршенству.

Када тада тако и сада, из љубави зачети, љубављу нахрањени, ка љубави окренути.

Да децо. Тамо ћемо.

 

Тања Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 23, 2009, 09:49

KRUG

Rađanje, Život, Smrt - zatvoren krug
Misao, Učenje, Znanje - zatvoren krug
Tuga, Bol, Rana - zatvoren krug
Srce, Sunce, Duga - zatvoren krug
Glas, Slovo, Reč - zatvoren krug
Smisao, Hod, Cilj - zatvoren krug
Univerzum, Orbita, Tačka - zatvoren krug
Pustinja, Oaza, Zrno - zatvoren krug
Nebo, Zemlja, Beskraj - zatvoren krug
KOŽA PAMTI, TIŠINA GOVORI -KRUG!

Tanja Nakic
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 12, 2009, 16:32

“ А ја вам кажем…”

Normal 0 false false false

Казано је

Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.

Не прави себи идола нити каква лика...

Не узимај узалуд имена Господа Бога својега

Сећај се дана одмора да га светкујеш…

Све је речено. Ту су смернице, путокази. Пут је осветљен, показан. Делује лако и оствариво. Свима доступно. Казано је шта је потребно, али и шта недозвољено, забрањено. Ко је ко јасно је одређено, дефинисано. Нема места двојби.

’’ Ја сам Господ Бог твој…’’ Почетак. Тек са дефинисаним односом са почетком и утврђивањем  у истом се може кренути.

‘’Не прави себи идола … ‘’  јер нестаје потреба за размишљањем о алтернативи. Нема је. Алтернатива је скретање, очигледна замка, избор медвеђих размера.

‘’ Не узимај узалуд  имена Госпога Бога својега ‘’  реч тешко, реч напорно и не постоји у речнику личности, одговорне личности.

‘’Сећај се дана одмора…’’ не заборави на себе , на Бога, на потребу осврта на урађено, размишњање.

‘’Поштуј оца свога и матер своју… ‘’ ти – бивши и будући.

Нове светиљке се пале.

Не убиј.

Не кради.

Не сведочи лажно.

Не пожели ништа туђе.

Јасно, недвосмислено, конкетно. И тада, када ватре горе покрај пута и тада када се пут јасније указује, долази глас.

Глас који позива на брушење. Глас који позива на даљину, у дубину. Глас којим се хране гладни, глас пуноће. Јер, није довољно. Целог себе дај. Глас  који не укида него потврђује, тражи – пуноћу, целину.

И каже : ‘’А ја вам кажем… ‘’

Благосиља, храбри, храни остављене, острашћене, уплашене, усамљене, гладне , жедне… Теши, указује да жели сваког, позива сваког. И нема места дилеми, нема недоумице.  Јасно каже :

’’ … неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се све не збуде. ‘’ Закон се не укида, то мора бити јасно, спроводи се, али…

Казано је ‘’ Не убиј ‘’

А ја вам кажем…

Нема места половичности, црву, лажи. Јер ко каже да воли Бога а не воли брата, лажа је. Рекао је! Нема тога чиме може да ти науди брат твој. То је твој брат, у лицу брата себе гледаш. У лицу брата свог видиш Бога свог. Има ли места ружној мисли упућене брату? Да ли је могуће мислити, помислити да можеш да подигнеш руку на брата? Шта је то? Убиство? Самоубиство?

Брушење мисли појачава светлост.

А ја вам кажем, сваки који погледа са жељом чини прељубу у срцу.

Без удова живот је могућ, и без ока и без руке. Али како живети без срца?! Срце тај кутак скривени од погледа, окоп који штити, шкољка у којој је бисер, то зрно које собом чува, али и усмерава, одрећује, спашава.  Једини сигурни кутак, угрожен је.

Онемогућен, отврднут, разголићен-уништен.

Љубав којом глас милује, позива, руши и последњи бедем заблуде и каже ‘’… љуби непријатеље своје’’

Савршенство-као мера раста, ништа мање.

Савршенство-као начин.

Савршено-као пут.

Савршен као Он.

Лајт мотив :‘’ А живим-не више ја него живи у мени Христос, а што сада живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.’’

 

Тања Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Oktobar 06, 2009, 14:54

КРСТ

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

“Да свучемо са себе старог човека и да се у новог обучемо(Еф. 4, 24). И као што смо  у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо(1 Кор. 15,22) да се са Христом заједно родимо, саразапнемо, сапогребемо и саваскрнемо. Бог је свагда био и биће, боље рећи: свагда ЈЕСТЕ. Јер био и биће – делови су нашег времена и трошне природе, а он је свагда СУШТИ.“

                                                                                                    Св. Григорије Богослов

 

Време је за ћутање. Време је за тишину. Време је да реч не говори.

Тишина, чекање, смирење, молитва. Само то. Једино оружје које има тишина. Молитва. Да трпим, праштам и молим.

Колико не схватам!

Пострадати за другога, не разгневити, посејати љубав наместо мржње, праштање уместо вређања, слогу насупрот раздору, наду где је очајање, светлост да просветли таму, радост да замени жалост.

И схватам колико не умем, колико сам се погрешно хранила жељом мислећи да је то дело. Не, није. Сада схватам. Жеља није дело. Делом ћемо се потврдити, али ја нисам делала. Желела сам, али то није довољно. Жеља није дело, није ни почетак. То је опсена, варка. Нема спавања, а ја сам себе уверила да сам будна.

Једини импулс живота је бол. Бол која разара, поцепа. Мало сам се чудила када кажу раздере хаљине, пренаглашено, театрално. Још једна варка. Да, баш је тако. Али и не, нису то никакве хаљине. То је тај стари, гадни, досадни човек. Кида се. Пуцају шавови познатог. Болан процес. Разапињање, сапогребавање, на крст. Да, крст је место. Прво нож. Исећи, откинути, одстранити а онда када помислиш, о јадни човече, сада је лакше, када себе почнеш да храниш лажном храном, пустом жељом, умиреном долази пуцање шавова. И схваташ. Мали си у односу на силу а велики у могућности. Јер тебе, баш тебе Бог толико воли да је Сина свога Јединородног послао теби да ти да пут спасења.

И да, када помислиш стао сам на пут идем истином ка животу.

И да, када помислиш у својој слабости да долази олакшање, награда тада почиње пуцање шавова.

И да, када кажеш искушење као оправдање, олакшавајућу околност, не слушаш. Не чујеш глас. „ Убрзај корак, мили мој. Време је дошло!“ Апостол говори трчи, трчи за живот, трчи!!!

Поспи се пепелом, промени хаљину. Пусти глас из грла. Плачи човече. Рађаш се за живот. Рађаш се за крст. Рађаш се за вечност.

И да... не окрећи се сине.  

 

Тања

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 22, 2009, 13:56

DODIR VECNOSTI

Znas, sutra je dan kada sam pre tacno 40 ugledala dan. To je skala po kojoj sam merila vreme. Tu lazljivu kategoriju, to odredjenje, ogranicenje.
Pre nego smo se sreli razmisljala sam o sebi. Da, zamisli. O sebi. Nisam sebe ovako zamisljala. Ovo je bio san koji se cinio neostvarivim. Zaista. Zamisljala sam jednu tetku, od onih sto uz cigarete i puno kafe razmislja o propustenom, nedozivljenom, neodsanjanom. Pogresila sam. Prebrodila strahove i ne plasim se ogledala.
Izbegavala sam susret sa tobom. Mislim, sta sad, cemu zurba? Znam, radujem se rodjenju, napicu se od radosti. Znas, mi nismo samo sestre. Ne zelim da je gnjavim, neka je, neka uziva, neka raste i ti u njoj. Bila je uporna, nisu upalile isprike, odlaganja. Hoce da podeli. Zeli da podeli.
Znas da mi je tesko da nastavim da govorim, ali radost se ne krije, ne taji. Naucili ste me danas. Pozivala je, nije dozvoljavala da ostanem nevidljiva.
I tada, sve je stalo da bi se sve pokrenulo. Kako opisati zivot koji se meri sekundom, kako opisati zivot koji se odvija u sekundi, kako opisati dodir vecnosti?
Tvoje ruke, tvoje sklopljene ruke, moje ruke. Vecnost u sekundi. Dodir nedodirnuti. Zivotom si me pogledao, zivotom oziveo. Sekund-pogled-dodir, to je ljubav, beskraj. Ne krijem suze, one govore. Radost ne govori, Radost place, tako se iskazuje.
Sreli smo se. Zivot i ja. Bas danas, u dan rodjenja pre 40, danas sam dodakla Zivot!

Tebi Zivote
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Septembar 19, 2009, 12:26

ZORA

Pala je noc. Sobom donosi umirenje. Usporavanje.
Kao kada voz ulazi u stanicu... Putnicki voz iz pravca brzog dana, preko umornog popodneva pristigao je na nulti kolosek! Noc. Tisina. Umorni putnik napusta zagusljiv kupe, vuce torbu prepunu utisaka, misli, zelja, razmisljanja, potreba... sebe i odlazi. Razmotava dan..
Kupe...razni likovi. Oni sto uvek imaju nesto da kazu, oni koji love pogled nebi li udavili zabu, oni ljutih na sebe do podne a od podne na ceo svet, oni koji mudro cute i trude se da izgledaju nezaintresovano, oni koji gestikulacijom, galamom nadomescuju nedostatke(razne)... Galerija. Uvek neka aktuelna tema, kako ne ucestvovati!?
Kofer je prepun. Noge teske, glava jos teza. Konacno noc.
Miris doma. Miris mira. Jastuk spasa.
Film se razvija. Slike se smenjuju. Montaza-naci smisao, spakovati voz, kupe, kofer, putnike...
Rez. Zadnja klapa.
Pomiriti se sa danom. Zakljuciti ga. Zatvoriti. Sve je juce. Juce je proslo. Proslost.
Okrepljujuci san pred dolazecu zoru. Sutra. Novo sutra do nove zore.
Zore osmoga dana.
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 21:17

PETI ELEMENT

Pustinja…

… nepregledna, zastrasujuce mirna, usijana. 
Iskorak u preteće nepoznato.
Cilj - preživeti.
Kraj - Život.
Titraji su pogledi, nepregledni horizont, tačka spajanja Neba sa Zemljom.
Tačka kao jedini putokaz.
Spajanje kao jedini cilj.

Pesak…
…ostaju tragovi, stopalo propada, korak nesiguran,vrelina - odgovor.
Hodanje remeti vekovni san, tišinu… ništa.
Hodanje budi, oživljava. 

Put…
… nastavlja se, srce gubi ritam, dah se prekida,noge hodaju iako im je potreban san, oči plaču. Taj probuđeni, oživljeni pesak više ne pristaje na stanje mirovanja. Svako probuđeno zrno vapi da nadoknadi prespavano, propušteno. Slike se smenjuju. Nema sna, san ne donosi spokoj. Potraga se mora nastaviti.

Pustinja progovara šapatom : “ Ko si ti? “
Šapat odzvanja u tišini : “ Ko si ti? “
Noć ponavlja : “ Ko si ti? “
Oči gledaju, ruke traže. Ruke traže, hodaju.Vazduh miriše. Donosi spokoj.
Odgovor… lako pitanje, hajde reci, usta su suva... ipak govore :

Vatra, kompas srca, vodič na Putu
Zemlja, sveža, mirisna, Rukom poorana
Vazduh, glasnik misli
Voda, ogledalo Lica
Ljubav i ja u tebi i ti u meni.

Eto ko sam ja. Deo, trag… ni ja bez tebe ni ti bez mene. 
Reči dala sam Reč.

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 21:05

PECA

Ova prica mora biti ispričana. Zbog  onoga sto je bilo juče, koliko i zbog dolazećeg sutra. I zbog konkretnog čoveka juče i čoveka koji raste sutra.
Suze ne moram više da krijem. Dočekala sam vreme u kome ne moram da ih opravdavam razlozima. Mogu da teku. Dobro je, lakše je ne objašnjavati ih, pustiti...
Rodio se. Sin. Mamina radost. Tatin ponos. Mami je obezbedio sigurnu poziciju-majke naslednika. Tati-mesto na celu porodicne hijerarhije. Svi su zadovoljni. Svima je rođenjem omogućio da se utvrde na mestu koje su sebi namenili. Da se razumemo, mazili su ga, čuvali, možda čak i voleli. I sve je bilo lepo i svi su bili zadovoljni.
Godine su se smenjivale. Rastao je. Lep, nežan, ali rasle su mu i oči. Mama i tata su u godinama koje su se smenjivale, počeli da se udaljuju. Nisu namerno, treba razumeti, deca rastu, troškovi se povećavaju.
Zaboravljaju radost. Radost rođenja sina jedinca, sina naslednika. Tata mnogo radi, lepo zarađuje, obezbedio je udoban zivot. Pa može, valjda malo i da se opusti. Radi od jutra do mraka, žive u centru grada(na 20 koraka od Knez Mihajlove). Zar je to malo? Novac nije problem. Šta je još potrebno?! Momenti opuštanja polako postaju dani i noći.
Mama ga čeka. I dane i noći.
On raste, rastu i oči.
Mama i tata su sada potpuno zaboravili radost. Neukusno je i pričati o njima.Kada se zaboravi radost, kraj je ...
U svom rastu, u jednom momentu oči su malo požurile. Dobio je dijabetes. To je na kratko usporilo mamu i tatu. Na kratko.
Tata je ipak otišao. Nije vise ni važno da li su se viđali vikendom, otisao je. On je ostao sa mamom. Bio je hrabar.
Rasto je, rasle su i oči.
Dosao je čika Toma. Prvo povremeno, pa na malo duže...
Rastao je...
Došle su devedesete.
Rasle su i oči.
Niko ne zna ni gde, ni kada, ni kako je završio u takvom društvu. Nagađalo se te zbog ovog, te zbog onog...Niko ne zna...
Postao je žestok momak. Momak ulice, mraka. Momak devedesetih.
Lep, nežan-dečak, porastao je u momka sa pištoljem ispod jastuka.
Čika Toma je nestao, u nepoznatom pravcu.
Mama, ah mama. Završila je na ulici. Šlog. Na ulici.
Tata i dalje jaše. Svakom novom cašom oživljava sećanje na onoga koji je bio.Završio je u stanu svog oca. Ostale je prodao. Advokati su skupi," teška dela", nije štedeo za jedinca, plaćao je samo najbolje.
Peca više nije živ. Umro je u ranim četrdesetim. Na sprovod je došlo malo "žestokih momaka" (malo ih je ostalo).
Zaborav - to je ono sto je tužno.
To je onaj lepi, nežni dečak koji je rastao, a rasle su mu i oči.
I kada legnete i kada tražite svoj mir... osvrnite se, MOLIM VAS. Pogledajte da li vas gledaju oči. Ne dozvolite zaboravu da vam zamagli vid.
MOLIM VAS, POGLEDAJTE DA LI VAS GLEDAJU OČI...

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 21:03

SRCE

Izabralo si ćutanje.
U redu.
Govor i nije jedini, a ni najbolji način. Čak i ograničava.
U pravu si.
Puštaš me da sama zaključujem.
Dobro.
Da, sada to znam. Mnogo sam pričala, mislila da znam, želela...Čak se i usudilada poverujem da nisam samo maleni šraf u ovoj mašini.
Dalo si mi krila da poletim u večnost, osetim miris neprolaza, ukus večnog života, dodirnem Duha Istine.
Videla sam lepotu stvaranja, dodala kamen zidaru, kušala Hleba života, pila vina Istine... i zaista pomislila da sam od NIŠTA, postala NEŠTO.
Ne NEŠTO... NEKO.
Samo ti znaš kako nam je bilo na tom putu.
Znaš. Bolelo je.
Sećaš se koliko sam puta želela da odustanem? Pobegnem. Negde.
Koliko smo ih usput izgubili!? Svaki gubitak bila nam je rana živa. Ali, nema stajanja. Treba ići napred. U sutra. U to zamišljeno, imaginarno, nepostojeće SUTRA.
Sećaš se... umili smo se vodom Života. To je naš neizgovoreni zavet.
Gledali smo ples galebova uz zvuke Aleluja...
Osetili toplotu zagrljaja čoveka. A onda, čovek je otišao...
Da. Ponovo si u pravu. Znam. Zaćutaću.
U oklop.
Tamo je sigurno. Treba nam nova snaga, treba se prikupiti. Molitva i oklop.
Tamo ćemo otići.
Ti i ja.

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 20:59

TVRĐAVA

U mirnu luku obasjanu Svetlom neprolaza,napojenu novim sokovima, osvetljenu mudrošću Dolazećeg, plima izazova izbacilaje na obalu - novu Poruku u boci.


Igra

Ples oko tek razbuktale vatre nije imao želju da zastane. Bubnjevi su objavljivali lepotu. Radost je dugom obojila horizont. Ljiljani su ponosno prikazivali nove modele, Ruže su ispravile latice, a ptice...Ptice su pevale Tvorcu.

Strela

I tada, baš tada...postali su svesni prisustva...Da, poruka! Izronila je. Trebalo je brzo delati.
Mnogo posla, malo delatnika.
Trebalo je... zabeležiti, zaključiti, zatvoriti, zapamtiti, zalepiti, završiti, zaključati, zapečatiti.         I krenuti.

Noć

Priroda je zaustavila dah. Tamni plašt prekrio je horizont. Zvezde su zažmurile. Mesec je utonuo u oblak. Ljiljani sklopiše čipku, Ruže skupiše latice. Vatre su zaćutale. Tišina, mir, noć bez sna.

Poruka

Bila je jasna, nedvosmislena.
Igra je morala da prestane!
Nastao je muk, tišina. Ptice su ućutale, ljiljani sklopili krinoline, ruže obesile vratove.

PUT

Znao je. Mora da reaguje. Da zaštiti. Sačuva. Rešio je.
Krenuće na PUT!

ISTINA

Zaključao je strah. Odbraniće, hrabrio se. Razumeće. Pametni su to ljudi. Znaju oni da upaljenu sveću ne treba držati pod stolom.
ISTINI teže zajedno.

Lavirint

Otvorila su se vrata. Zakoračio je. Nema povratka. Čudno je, mračno. Hoda. Gleda rukama. Srce je hrabro. Ujed! Iznenada, iz mraka. Još jedan. Peče. Bol neprestaje. Teče kroz krv. Otrov! Tako peče samo laž.

ŽIVOT

Ranjen je. Živ. Krije ranjenu kožu, krvave oči. Boli svoju Bol. Sam.
Opet gore vatre. Ptice stidljivo pevuše. Ruže uspravljaju vratove. Ljiljani se nežno njišu.Gleda. Vredelo je. Vida rane tajno, osmehuje se javno.

" Rekla je sve je u redu
Rekla je zagrli me jače
Rekla je nije mi ništa
Tek je onda počela da plače..."

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 20:51

RUŽA

Sreli su se slučajno. Na širokom polju. Čudno. Ruža Kalemljena i Trnova Ružica. Svetovi su između njih. On lep, kalemljen, ona divlja, neukroćena.

On, ruža reda.
Ona, ruža haosa.

Susret
Sunce, život. Ona divlja, neukroćena živi svoju radost. Pružajući latica ka svetlosti, slaveći Tvorca. Omiljena. Stidljiva. Uplašena. U svojoj neukroćenosti prelazi granicu između njih i njih.
Pogled.
Njega paze. Orezuju. Ponekad i prskaju (ne voli to, ali te dosadne bubice).Uživa. Shvata kako je stasao u jednu lepu, negovanu Ružu. Maze ga. Žele dodirom da pokažu divljenje.Zna koliko je lep. I sam uživa u tome. Dobra je prilika. Zna to. Uživa u blagodati Sunca, ogleda se u svetlosti.


Pogled.
Znali su
Znali su da je neostvarivo. Nemoguće je preći granicu. To se ne radi. Ali, pogled. Sunce, ljubav -dovoljni su da se na nju zaboravi, i počne-nemoguće. Druge ruže su se čudile, krivile svoje vratove, oštrile na njima trnje. Uzalud. Povratka nije bilo.

Novost
Tajili su lepotu svoje ljubavi. Niko nije znao. Ružica se brinula, ali i sama nije bila svesna toga šta donosi Novost. On je bio hrabar, bled. Čuvao je. Kada su Novost konačno saznali, prestalo je čuđenje. Počeo je muk. Strašna tišina.Nisu više krivili vratove i oštrili trnje. Ne. Sada su tim trnjem boli, rezali, koža je pucala u istoj strasnoj tišini.

Kraj
Opstali su, ranjeni, ali preživeli: Ruža Kalemljena, Trnova Ružica, Novost, a na dar su dobili Leptiricu. Došla je sama. Sletela je.
Otupelo je trnje, ušinuli su se vratovi, granica se pomerila. Nažalost, neki su i stradali.
A oni?
ČULI SU GLAS. I opet "sija Sunce, trava miriše".
Pogled - Glas.

 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Jul 28, 2009, 20:48

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7