Maj 31, 2010, 15:28

PETAK

Petak popodne, imam sreću da je to poslednji radni dan. Ta radost je skorašnjeg datuma otud i potreba da naglasim. Ovaj sam rešila da sačuvam na papiru.
Duge vožnje imaju i svojih prednosti: sabiranje utisaka, dijalog sa prošlim, a još uvek svežim, izlazak iz jedne realnosti u drugu(posao-kuća), uredno pakovanje u foldere svesti, knjiga, kojoj se posvećujem u autobusu onih koji na svoj način rade isto što i ja. Resetujem se. Ranije, kada sam počela da radim"preko reke", upravo je to dugo putovanje bio problem. Vreme je donelo odgovor. Putovanje kao mogućnost da se pozabavim sobom, a dolazak kući-mirno uplovljavanje. Radujem se, bas svaki dan kada prelazim Brankov most. Beograđanka sada i Hram Svetog Save, izazivaju onu dečiju radost, kao kada smo se vraćali sa ekskurzije. Prelazak mosta-dolazak kući, osećaj da uvek manje vremena prođe u vraćanju nego u odlasku. Simbolika! Kada od sebe odlazimo, kada sebe napuštamo to je proces i dug i ne baš prijatan. Za povratak je dovoljno da poželiš i već si tu.
Petak je i dan kada svi oni razgovori, žurbe, zvonjave, moranja napuštaju moj prostor umor ostavljajući, ali i osmeh. Vidimo se u ponedeljak – „the person you have dialed is not available at the moment“.
Zašto ovom petku dajem da se napiše?
Zato što mi je doneo nove odgovore i nova pitanja.
Prvo zato što je važan za mog sina. Danas se donosi odluka o najboljoj predstavi na BAP-u. Pedeseti, jubilarni BAP. On je igrao jednu od uloga(inspektor sa odličnom dikcijom, pohvala kolega gumaca-amatera i selektora festivala), u predstavi  Teatra 5 - „Paklena pomorandža“.
U zagušljivom autobusu 95, zvuk mobilnog telefona ipak remeti. Zove me drug, čovek koji je prvi naučio lekciju, lepe nam zemlje Srbije – individualno snalaženje. Nikada ga nisam čula da se žali – do danas. Ta veština iscrpljuje, Sizif je začetnik.
Prisustvovala sam razgovoru dvoje, nažalost, koji silno ne žele da se pozabave sobom već uzroke svih svojih neuspeha vide u onom drugom. Naporno je i gledati to pokazivanje kažiprstom na drugog, nisam ja nego žena koju si mi ti dao- Adam i Eva u XXI- om veku. Bolesno, žalosno, tužno. Svi smo to prošli, ovako ili onako. Naša rešenja su naši životi. Možemo da pričamo ovo, ono, ali... vidi se.Otvoriti se u sebi, otvoriti se ka drugom, ali ne kažiprstom. Naše spolja je nesavršeno, naše unutra može i zna kako.
Nadam se da će pronaći svoje unutra. Samo da požele.
Što se tiče mog gruga „ individualno snalaženje u Srbiji“, znam da će uspeti. Radost i osmeh su uvek njegov način. „Matora, ma biće dobro!“
A „Paklena pomoranža“ je pobednik jubilarnog BAP-A.
Najbolja predstava, najbolja muzika.
Prijatan vikend!


Tanja

P.S. Izvinjavam se zbog kašnjenja.
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 27, 2010, 12:46

ЗАГРЉАЈ

Прескочена граница разума
Ватромет сусрета
Престанак ограничења светлошћу се пројављује
Сваки дан тај дан
Сваки дах твој дах
Сваки додир ново откривање
Тебе хоћу!

Узајамност хтења
Слатка трема да увек одговорим
Слатка језа спремности
За нове лудости.

Да ли разумеју наша 
Шапутања, треме и радости
На лицу ми исписујеш оно што
Штуро не уме да каже
Моје лице твој пергамент

Како да кажем
Да ли говорити
Пуштам нека читају
Лице је немогуће сакрити
И дајем још и хоћу још
И ти то знаш

Када као птићи окупљени
Певамо слободу
Када као деца хрлимо
Теби у загрљај
Када нам се дајеш
И нежно милујући тепаш...

ТЕБЕ ХОЋУ.
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 25, 2010, 12:07

ЈЕЗИЦИ

Пита ме да ли је баш толико, кратко јој одговарам, да.
Уживам док пева. Износи емоције гласом, који на пуноћи добија на другом, страном језику. Проживљено, на страном језику, јасно изражено, на страном језику.
Страни језик, њен начин да изрази.
Страно, а њено.
Страно, а јасно.
Непознато, а разумљиво у осећају, начину. Јасно у срцу, страно уху. Неразумљиво на прво слушање, а тако познато, већ виђено.
Страно, ново, другачије јасно у изражају, јасно у емоцији, јасно у срцу, у дубини.
Зарониш и знаш. Спадају маске, нестају „идоли“, спирају се лица, своје препознајеш, свој проналазиш.
Приљуби се у реч. Приљуби се да разумеш, да осетиш, да усадиш.
Усади је дубоко, осветли њоме таму најтамнију.
Јеси ономе који Јесте.
„Неће се свађати ни викати,
Нити ће ко чути 
По трговима гласа његова.
Трску стучену неће преломити и 
Жижак тињајући неће угасити
Докле не доведе правду до победе.“
(Матеј 12, 19-20)



Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 17, 2010, 10:50

ЗАПИС

 Покајање

 

Слажемкомадиће коже. Мозаик у коме гледам прошло, слику.

Боже,мислила сам да је прошло, готово. Огледам се, стидим се као дете плачем. Нисамни покушала да сакријем. Разоткривала сам своју таму. Само, овог пута не сама.Овог пута слабости нисам давала друга, лепша имена. Нисам је сакрила у ћошак,дубоко да се не види.

Плакаласам јер не знам јер сам човек јер сам слаба.

Гледала,а не видела.

Слушала,а не чула.

Говорим иније ме срамота. Треба рећи, због мене, због вас. Није срамота грешити, срамотаје жмурети не устајати. Овако огољена на ветру, уплашена – говорим.

Свакогдана, насумице: Јеванђеље, Дела, Посланице.

Свакеноћи, јутра: Оче наш...

Свакатишина: Господе Исусе Христе Сине Божији...

Случајили ... пар дана, исто: Јован 13; Лука 22; Дела 15; 1. Коринћанима 13, 15.

Јудинонепокајање – ужас непокајања, отпадање, смрт.

Петровпоглед покајања – ужас над собом, над невером, слабост, страх насупрот чистељубави.

Утврђени,освешћени син доноси одлуку-јасну: прихватање слабости других, неутврђених,неосвешћених, љубављу позваних, љубављу препознатих.

Преумљени,покајани пева љубав, објашњава необјашњиво, упућујући на само један јединимогући пут остварења. Догледава несагледиво, душом умирући дух васкрсава, земљиземаљско, небу небеско.

Говориоми Бог – нисам чула. Својим снагама сам хтела још, даље, више. Нисам издржала,нисам видела, пала, промашила.

Онда супружене руке да устанем, да се исправим, да наставим.

О, лудости!Зар си заиста помислила да ћеш својим слабим снагама моћи?!

Од њихсам крила слабости да не умањим слику. Ону, иу коју сам хтела да верујем – могусама.

Пукло јеогледало, поцепало слику, огољена, уплашена. Не кријем сузе ни стид, пуштамветру да разнесе, да одува, да почисти.

Отвориласам прозоре.

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 11, 2010, 11:10

Dragi moj

bile smo na koncertu gupe Zana. Znam! Nije baš moj muzički fah, ali...
Počelo je sa "Nastavnicama". Nažalost, nije pevala Zana Nimani. Što očekivati savršeno u nesavršenom. Glupost!? HA! Zamka prosečnosti.
Nastavnice su izraz, bolje reći jedna od pesama koje su najavile novu, svežu scenu... tada:).
Underground je izašao na svetlo Šarlo Akrobata, Pekinška Patka...  početak mnogih. Beogradska scena. Sjaj metropole. Svirke, žurke, šminkeri, pankeri, darkeri...
Znaš šta je najsimpatičnije? Ovo je bio koncert majki i ćerki! Stvarno!
Pričala sam joj o tebi. Mom anđelu. Mom <3.
Pričam joj, kako to izgleda kada si nekome živ, važan, voljen... u misli.
Nema određenja u vremenu, prostoru, formi. Kako ljubav nije samo reč, pomalo ofucana. Određena, spakovana u pet slova.
Ljubav se ne može spakovati u 3-5%.
Duhom smo se prepoznali, zavoleli.
Ne pitam jer znam, doći ćeš.
Kada ti poželiš.
Doći ćeš kada obiđeš planetu. Kada se okupaš polarnom svetlošću. Kada sa Andima dovršiš šaputanje. Kada pustinju osvojiš.
Doći ćeš.
Ti si Duh koji hoda, putnik, istraživač, osvajač.
Čekaću te ispod oklopa dok ne otpevaš Liturgiju u General Ždanovoj.
Najaviće te hor galebova. Najaviće te Žar ptica
Moj lepi anđeo.
Moj <3.
Čekaću te da odjezdimo. Zajedno

                                  Mitska ptica i <3
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 10, 2010, 15:37

Iskrice 08.05.2010.

 BACKSTAGE

 Nase terase su ozivele!

Dolazak proleca je oznacio pocetak sezone tarasa. Ovaj deo grada je poceo da menja svoj lik. Sve zgrade su porasle za sprat, u visinu i za po terasu, u sirinu. Dosadno, sive fasade zamenile su neke prijatnije, pastelne boje. Menja se i boja i struktura.
Lepo.
Menja se i izgled parkova, izmedju zgrada. Farbaju se klupe, raketa, klackalice, ljuljaske. Poplocavaju staze, kosi trava, orezuje drvece. Vredni ljudi iz Zelenila i Gradske cistoce imaju pune ruke posla.
Mi smo neki veseo svet.
Terasa ispod nase : studenti-devojke iz unutrasnjosti. Kao jato, prici nikad kraja, smeh, graja - vesela raja. Studentarija  Smiley
Iznad nas : Gospodja koja volji pse i golubove. Svoju ljubav pokazuje hraneci jedne i druge. Do nje, ljudi koji vole, uporaznjavaju karaoke. Veselje svud. Sto bi Bebek otpevao :"Svi mars na ples!"
Tifani i ja imamo problem vikenda i treceg sprata. Kada petkom uvece cujemo "veselu graju" unucica. komsija sa treceg, pristajemo na setnju do Ade Huje i nazad - sve pesaka! Bucna neka deca.
I tako, do kasno u noc. Graja, veselje.
Da! Parkici. Mesto okupljanja dece, baki i kucica. Drustvo iz parkica. Ispod naseg prozora okupljaju se ovi malo stariji (sto su se do juce igrali u pesku), a klackalice, raketu, ljuljaske zaposeli su neki novi klinci. U parkicu je uvek zivo, sareno. Steta samo sto, ovi fini ljudi, koji su omogucili doterivanje naseg kraja, nisu malo osvetlili parkic i teren. Turniri u malom, ovom i onom mogli bi duze da traju, ali mrak oznacava kraj igre i takmicenja.
Mrak.
Neprijatelj drustva iz parkica.
Mrak, sudija koji oznacava kraj svih meceva i aktivnosti.
Mrak, linija koja omedji parkic u ... parkic-narkic, Kolumbija.
Noc, prijatelj i saucesnik.
Drgari iz peska postaju...
Dr. Jackill i Mr. Hyde!

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 10, 2010, 11:11

"PAKLENA POMORANDŽA"

Koliko misli je progutala noć, tamna.
Tišina, koju sobom donosi, moje sakupljanje. Kao dete koje sakupljajući kamenčiće, na plaži, priča svoju priču. Pravi staze, pravi put da ulovi more. Da omeđi beskonaćno, da deo beskonačnog uzme sebi.
Moje. Moj ukradeni deo beskonačnog.
Gledam cigaretu. Papir gori iako ne povlačim dim. Polako. Povlačim i više i brže gori. Kao čovek. Gori, ali razgori se samo kada “povuče dim”. Ako ne, samo se dimi, tinja i gasi.
Uvek isto pitanje. Zašto ja?
Zato što ne tinjam.
Ubedim se, ponekad, da je dosta, da ce doći mir. 
Kakav to mir tražim?
Onaj koji vodi ka-tinjam i gasim se ili onaj drugi…
Gorim da sagorim!
Ne može se protiv sebe: “Ako kaniš pobjediti, ne smješ izgubiti!”- dobri, stari Broj 1.
Šta mi je danas rekao Bog… Jevanđelje po Mateju(23-28)
“Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja”
Spolja:
Slika koju uvek možeš da doteraš, malo šminke i gotova stvar.
Pomislim da je i unutra sređeno, doterano, uglancano. Pomislim, složila sam kockice.
Sada znam, jos uvek ne. Dođu bure, nemiri. Tada znam. Nema šminke.
Neki vode.
Neke vode.
Odlučite sami.
"Nema spavanja, nema odmora" - govorio je Zoran.
Svečana premijera predstave “ Paklena pomorandža”.
Mladost je to iznela. Plamen stvaranja. Deca su pokazatelj-kako. Svojom kreacijom za druge, zbog drugih… Tako! U plamenu!
Eto kako.

Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 05, 2010, 16:45

05.05.

Danas je tvoj rodjendan. Srecan rodjendan! 

Znam, kukavica sam, nisam uspela sebe bas da prevazidjem, da oprostim, da zaboravim, da se ne secam... Nedostajes mi. Nedostaje mi onaj tvoj pogled srne, tvoje ruke, prsti... spremnost da od svega napravis dobar vic. I ta tvoja kosa koju godinama pokusavas da uvedes u boju, oblik. Uvek novi eksperimenti. Kada malo bolje razmislim, prvi eksperimenti su i bili sa kosom, na kosi... Mozda ni ti meni ne mozes da oprostis, da, sigurno. Verovatno si u pravu, ne, sigurno da jesi. U misli si mi cesto, kao i ja tebi, znam, ali velike su reke izmedju nas i jos uvek nenapravljen most. Uvek si bila bolja od mene, na tebe se moglo osloniti a ne ovako kao ja sa glavom u oblacima.

Zamisli, vec smo zene! E, to mi je nepojamno. One dve cupavice, slinavice. Zene, majke. Ej, nas dve.

Pisala bih ti dugo, mnogo.... koliko mi nedostajes, kako se krijem da me ne vide kako placem(i sada placem, znas da sam placko), koliko toga zelim da ti kazem...

Zelim da te zagrlim, danas kada punis 39 godina! Sledeceg maja imaces 40!!! Ne mogu da verujem!

Volim te, nedostajes mi, srecan ti rodjendan

moja lepa, mila, voljena

 SESTRO. 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 04, 2010, 13:13

ЈА ИМАМ СУЗЕ

Пребирам мисли као зрна пшенице. 
Добро зрно за смрт посејано оловком да да добар плод.
Оно што дам, више није моје.
Оно што дам, део је који више немам.
Оно што дам, умрло је.
Ново ниче.
Мислиш, даш па ће ти недостајати.
Заблуда!
Даш плод, плод се бере. Да не иструли.
Брине ме само када ћутим. Дилема: да ли зри или не видим!?
Као цвет. Има ли довољно Сунца? Да земља није жедна?
Бринеш о цвету у саксији, посвећујеш му се. Кидаш суво, окрећеш ка Сунцу, заливаш.
Тако и ми. Не може се живети без воде и Сунца.
Треба Три Сунца, треба пуно суза.
Сунца и суза.
Сунца да осветли.
Сузама спрати талог.
Изгледа да вршим фотосинтезу. 
У бољој сам позицији од цвета.
Ја имам сузе.


Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Maj 04, 2010, 10:18

Лепи...

Видим, како стрпљиво чекаш да ме
прође олуја
Моје олује, те страшне буре моје душе.
Тектонски поремећаји којима се 
чисти моје биће.
Ти разумеш.
Пушташ ме у себе. Бранећи ме. Собом.

Лепи, племенити принче мој.

Треба трпети овог лудог Дон Кихота у мени.
Треба обуздати овај ветар који хоће да покрене ветрењачу.
Треба порджати хоћу у идемо.
Треба зацелити сломљена крила летача.

Лепи, племенити принче мој.

Ти си мој простор, моја пољана, моја суштина.
Без тебе не бих имала начин да се сачувам у пољу гравитације.
Расула бих се. Разлетела. Разлупала.
Икар би био и мој крај.
Само са тобом мој лет има смисао.
Само у теби налазим пространства.
Само за тебе...

Лепи племенити принче мој.

Боле ме твоје нове боре.
Ти подочњаци, издајице.
Увучем се у твоју тишину.
Као лопов.
Пушташ ме да се нахраним, очитавим, наставим.
Грешим!
Говорим како нема витештва.
Грешим, у својој глупости не видећи да је један поред мене.
Мој витез. Мој племић.
Све моје, твоје је.
Све твоје, моје је.
Ми смо једно.

Лепи, племенити принче мој.

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 19, 2010, 12:35

ТAЊА

Када ме дотакнеш
Тада, као дете желим да ухватим зрак.
Када ме дотакнеш
Као заљубљена девојка кријем очи,
Осмех у њедра.
Када ме окрзнеш погледом
Желим да сам лепа.
Да се лепотом лепоти препоручим.
И кријем да празне речи не умање
Руке не запрљају.
Не знају то ова уста,
Ове руке.
Не виде то ове очи.

То су додири светова.
То су погледи васионе.
То је тајна неизрецива.

Ћутим
Јер у теби све данас разумем у сутра.
Ћутим
Јер у теби ова просјакиња постаје племкиња.
Ћутим
Јер у теби све моје, твоје је.

Ћути и чувам
Чувар ризнице, неуморни трагач, сањар луталица.

Ћути и чувам
Чекајући час који је дошао
Јавили су мудраци
Радују се пастири.

Ћутим и чувам.

 

Тања

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 13, 2010, 10:42

STADO

" Ja sam vrata; ako ko udje kroza me spasce se,
i uci ce i izici ce, i pasu ce naci" Jev. po Jovanu(zac.36)

Objavile su trube... Krenulo je... Vreme je. Nema spavanja!
Uzeli su odar svoj i krenuli. Na Put. U boj. Bitku kojoj se ishod ni kraj ne moze ni naslutiti. Verovali su da veruju. Verovali su da hoce. Verovali su da mogu. Hteli su... zajedno, njih dvoje, troje. Mislili su... Dovoljno je da jedni drugima daju ruku. U ruci, srce.
U jednoj srce u drugoj dlan drugog.
Put je uzan, strm, obasjan. Ne plase se. Znaju Glas svog pastira. Imaju ruku drugog. Toplu, neznu. Pogled u kom se ogledaju. Drugog ciji otkucaji srca umiruju. Kao dete u utrobi majke. I kada je uznemireno, uplaseno, uplakano - umiruje. To je srce majke.
Pesmom se bore protiv mraka, zagrljajem tese. Tu, na grudima drugog. Tu, u zagrljaju brata. Tu, u mirisu obecanja.
I tada, bas tada niodkuda pojavio se lopov. LOPOV!!!
Ukrao je srce, krenula je suza, skliznula je ruka... Nema je... BOZE!!! Nema je... Jos jedna... jos jedna...jos jedna...
Metak me nece, metak mene nece... Muk, tisina, mrak...
Rukama umiruje uplaseno srce, brise vrele suze, sapuce, bodri se... jos malo... jos samo malo... Glas, glas pastira je sve tisi... metak me nece, metak mene... korak je tezak.
Uzmi srce, podigni pogled, poteraj noge u trk!!!
Doci ce, videce...


Tanja
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 12, 2010, 11:43

NEKAKO S PROLEĆA

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

O detinjstvu, kao uzroku neće ni da govori. Kaže, neće za sebe da traži tako istrošen, beznačajan alibi. Najlakše je reći:" Moja prva sećanja... bla, bla, bla...". To kaže ostavlja drugima, onima bez imena. Počeće svoju pricu od kraja ili početka??? Ni sama nije sigurna. Da, zaljubila se, rano, možda suviše rano, ali da li je moguće spakovati u sebe u vremenski period rano-kasno? Nisu ni sami razumeli lepotu spajanja planeta, tog sudara koji je izrodio plodove. A drugi? Njih to nije ni zanimalo. Postali su tema za prvu jutarnju kafu, pojam za ne treba, pretnja roditeljska za ranu adolescenciju svoje malene, dobre dečice. Njima su plašili raspomamljene hormone svojih potomaka"ako ne budes pazio/la, proći ćes kao oni!!!"


Rasli su, trudili se da odgovore statusu u kome su. Mučenje. Ona se posebno trudila, iako to stvarno nije želela. Htela je da odgovori zahtevima. Godine prolaze, seća se. Raste, kaže, ali raste i ta gomila pitanja, nedoumica, nemira, da li su stvarno u pravu, sta to ne znamo, kako ne umemo kao oni, u čemu je tajna? Povlači se. On se čudi, odgovara joj pitanjem zar je još nešto potrebno, pa volimo se? Donosim odluku, kaže. Uzeće stvar u svoje ruke. On je ionako nezreo. Razumeće je kada pritisak popusti, prestane. To radim za nas, zaključuje. To je privremeno. Samo da im sve te ljude skine sa grbače. Samo da ućute, da se odnesu, oni i njihovi glupavi saveti, neka ih... I neka odu. Svi neka odu. To je privremeno, ponavljala je kao u groznici. Kada bude video rezultat, shvatiće. To je bio zalog, dajem sebe za nas, zbog nas, govorila je. Pogled se gubio, nestajao, odlazio u Juče. Bolni grc je na momenat iskrivio njen lik. Trudi se da nastavi. Razmišljam, dok je tako gledam kako je teško govoriti o sebi, shvatiti sebe svoje postupke, greške. Nudim joj čašu vode, ne čuje me, ipak joj donosim spustam čašu ispred nje pokušavajući da uhvatim pogled, nema ga, tup, nem...

 

Mislila sam, nastavlja, uradicu to par puta, samo da prevaziđemo krizu, malo se oporavimo i gotovo. Za tu vrstu posla nisu potrebne preporuke, ni CV nasmešila se, čak ni obuka(ipak to nije osmeh, to je grč!). Treba samo znati "prave ljude". I, da... bilo je, par puta. Teško ih je bilo sprati, oprati kožu, truležno telo. Mislila je, dobro je malo smo odahnuli, a najlepše je što su konacno svi otišli. Otišli su. On je ćutao. Nikada nije pitao. Tada je niz obraz krenula suza. Jedna. Teška. Presli su sa juče na danas. Skupila je plodove, previla rane kaže i nastavila kroz Danas.


U tom danas počela je da traga. Tražila je, kaze lek. Rane nisu zacelile, krasta na jednoj, a druga gnoji. Tražila je kaže opravdanje, razumevanje, oproštaj. Htela je da razume, zašto?! Besane noći, buđenje sa krikom uzasa za dobro jutro. To je danas. Došao je Glas. Glas koji poziva na Brod. Brod koji plovi ka sutra, dele se karte za sutra...Slušala je, opet se trudila da razume, primeni, podeli. Mislim, kaže, da sam baš tada osetila dodir večnosti, neprolaza. Ponovo je videla da sija Sunce, čula travu kako raste, krik ranjenog Vuka, šapat sa Anda. Došlo je proleće. Vidi boje. Svet je u boji. Dobro je, najgore je prošlo. On je počeo da govori, smeje se, plodovi cvetaju. Konačno.


ALI... uzela je cašu, popila vodu. Pogledala sam opet oči. Svetlo je zaklonio tamni oblak.
U jednom danu, u samo jednom danu, nastavila je, došlo je i Juče i Danas i Sutra. A počelo je.... Stigla je poruka preteća, opasna. Dolaze i uzeće. Opet nemir, kao nekada, kao onda, kao pre "par puta". Jutro je bilo memorijalna vožnja ulicama bola. Pravo u kavez, kavez nemoći, straha. Epilog dana je kratki đir koji je uprilicio Kapetan, ali nekim drugim ulicama. Ulicama početka, bezbrižnosti, mogućnosti. Kapetana je nemoguće prevariti. Na rastanku joj je kratko rekao:"Bolesni ste."


Usla sam u kupatilo. Bilo mi je hladno, ohladila sam se kao leš(death man wallking, ha, ha). Tuš! Voda, oprobani recept iz vremena juče u vremenu danas. Spiram sa kože dan, poglede, misli, dodire. Vrela kupka, tuš spasa. I tada...ŠAMAR! I tada...BUĐENJE. ISTINA!!! U vodi. Shvatila sam. Lopov je došao tiho, velemajstorski ispleo tananu mrežu, ponudio sve, sve mi je bilo slobodno.

 

Dato mi je da vidim, čudim se, zaključujem, pitam se, patim. Šamar buđenja. Slike se ređaju kao na celuloidnoj traci. Sve mi je dato...I ŠTA? Samo par puta, samo da prevaziđemo krizu. Opet?! On ponovo ćuti, plodovi ćute, a ja? Ja biram poznati scenario. Onaj u kom imam ulogu. Ulogu svinje! Opet da se kaljužam. Znaš kuda idu divlje svinje?...pod nož, u klanicu, u smrt. To je scenario, ali toplo je, je li svinjo, smrducka-zapušiću nos. Svinjo!!!
A videla sam...O Bože!!! Videla sam, pokazao si mi rane, dodirnula sam ih, dodirnuo si me večnošću, pomilovao očinski, pružio ruku, zagrlio, dao rame, oprostio. A Ja? Zar da te izdam?! Ko bi mi onda ponudio utočište, ko bi me ozdravio... Nema suza, sa mene kaplje voda, voda kao suze pokajanja. Ne okreni Lice svoje od mene Gospode. Nisam svinja, ja sam Arhi.

 

Тanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 09, 2010, 09:33

ПРВЕНАЦ МОГ МУЖА

На поклон мојој жени

Дунав од извора до ушћа
(пут без повратка)

Планина.
Зима.
Пада снег.
Стрмоглављује се низ небо.
Бело непрозирно.
Лед оковао оно мало заостале воде у барама око рупе из које излази
мали млаз бистре, прозирне воде.
Она није окована,
она је слободна.
Креће се, сама, несвесна да је пошла на пут,
пут без повратка.
Срећна, напушта зиму и граби сваки камен на путу
да га окрене, изваја
и ако довољно дуго путују заједно
да га преобрази
преобрази у зрно песка.

Ту, на том извору
почиње прошлост, будућност и садашњост
испреплетани од свог почетка
до краја.

Новог почетка!


Горан Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 08, 2010, 12:44

ПРВЕНАЦ МОЈЕ ЋЕРКЕ МИЛИЦЕ :)

ЧИСТО СРЦЕ ГОВОРИ

 


Нека, нека лађе отплове
Ако, нека дувају ветрови
Авај, сада звоне звона
Брига ме, кад ме драги
не воли...

Нека и Небо се сруши
Ако, немир у души
Авај, не чујем звона
Брига ме.

Нека и падну све звезде
Ако и бура ме однесе
Авај, славуј више не пева
Брига ме!

Нека лађе све отплове
Ако и небо се сруши
Аман, падају звезде!
Ти ме не волиш?!


Милица Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna