Februar 11, 2010, 15:43

TKALJA

Tamo sam.
U svom čekanju, nadanju.
Tamo sam.
Lako ćeš me poznati.
Ja sam, ona što ih obilazi, prolazi.
Ja sam, ona što čeka, doziva.
Ja sam, ona što skuplja znakove.
Ne brini, ono što skupim to i podelim.
I ne misli da znam.
I ne misli da mogu.
Ali, znaj da hoću.
Dao si mi ključ.
Pokazao Put.
Urezao u svaku poru, misao.
Urezao u kožu, kao u kamen.
Kamen razrušen. Kamen temelj.
Kamen početak.
Stvaranje. Postojanje.
Smrt. Život.
Svaka misao, svaka nit...
za Večnost. U Večnost.
Ja sam...
tkalja na raskršću.

 

Tanja

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 08, 2010, 17:04

ИЗАБЕРИ НАСЛОВ...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Још једна пловидба у бесконачно. Пут у бескрај.

Позив у „ Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа “ и спремно АМИН!

И тада, као можда никада и сваки пут тада, схватиш колико значиш, како си потребан, посебан, важан, најважнији – део. Ти, тако мали ништа немајући, себе дајеш.

            А брод плови речју, учењем, смрћу – давањем Тела и Крви ка Васкрсењу до Вазнесења и повратка са десне стране Славе Оца.

Пловидба прошлости, садашњости, будућег.

            Пловидба истинског живота, твог живота, нашег живота у Христу – Божанствена Литургија.

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 03, 2010, 13:36

ТАНГО

Када реч ућути... остави празнину.
Вакум. Ништа.
Да ли?
Све је исто и ништа више није исто.
Брисан простор и тишина.
Пожелиш да боли. Да вичеш, али не.
Гласа нема.
Не боли, а болесно је.
Танго : „ Тужна мисао која се плеше“!
Јесте ли за плес?
Да, али не са тобом.
Реч ћути, живот живи.
Тишина најављује.
Знам тај звук!
Најављује онога који дан претвара у тамну ноћ.
Претвара сен смрти у јутро!
Позив тражитељу у беспућу.
Добошар на раскршћу.
Лучоноша у тамној ноћи.
Знам тај звук!
Знам тај плес.
И није танго.
Не плешем мисао.
Играм животом живот.



Тања
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Februar 02, 2010, 16:49

POSVECENO VUKU - DAJEMO GA DRUGIMA


" U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja - zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?
...Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kada ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici
kada im prineses dokaze da si ubio Boga.
- odlomci pesme " VUK" Miroslava Antica

Jos jednog sumornog jutra:
Andjeo: I,i,i,i,i,...Dobro jutro!
Mitska ptica: Dobro jutro.
Andjeo: Ne pamtim ovako lepa jutra u gradu! Kod tebe kao da nije bas tako?
Mitska ptica: Moglo bi se reci...vidim da su lepa, ali...
Andjeo: Eh, da si videla, cula...oko sedam ujutru gotovo prazne ulice, a Nemanjina peva Liturgijski opus! I hodamo niz ulicu, a ljudi nas bledo gledaju, dobro, ok. Posle svega sto ga je mucilo, ostala je samo pesma i Aleluja!
Mitska ptica: Lepo, ali oprosti ne mogu sada, ove suze...
Andjeo: Suze temelji hodocasca! Gde sam stao, kuda sam posao...necu ti reci ovde i sada, a zapalile su se neke nove drevne vatre, jako, najjace.
Tu cu te cekati i Docekati.
Mitska ptica: Da, i opet cu da placem i smejem se, samo da prodje ovaj trn, plesacemo Radost!
Andjeo: Da, da! Milost je posvuda, i to su isto te suze i oni sto mole milost nama.
Mitska ptica: Umoran si. Zastani, uzmi Hleba Zivota.
Andjeo: Ne mogu sada, u stvari kada bih znao zasto, mozda bih i mogao, a nameru...to vec nije stvar htenja za mene. Ne znam, nesto osecam da nosim unutar sto ne sagoreva, nikad. Ali svakako hodam obroncima Zemlje Zajednicom, necu se baciti sam svakako, dok svi nisu tu. Osim ako ovo gde sam se sam ispeo, ne porusim jer mozda jedna cigla nije lepo legla...Ne sitnicavost, nego iskustvo pada usled jednog zaboravljenog kamena. A ti? Zasto si tuzna Mitska ptico?
Mitska ptica: Mnogo pricam! Gledam nekim pogresnim ocima, a onda prenoseci Lepotu koju vidim zelim da ulijem Nadu jer zaista Verujem da Dolazi! Samo se daj ceo, iskreno do kraja i bice.
Andjeo: Vidis, i ja se pitam da li su mi oci prave, da li ja to sumnjam u ovo sto po prvi put ovako jasno me ispunjava i u sta sam uronjen, a dao sam mu ime Ljubav istog trenutka, jer osetih prisustvo svih i svega, aktivno prisustvo uronjeno u jedno sto se cini vecim od svega, Bog u praznini...
Mitska ptica: Ali, da li je pogresno davati im ljubav, jer malo sta mogu i da ponudim? Da li je to dovoljno? Mozda da sam manje govorila...
Andjeo: O, predivana. Skini te pijavice sa sebe! Da li verujemo u coveka jos ili nikad nismo ovako bili vernost samo!? Nego, gde ce se ljudi ogledati kad sklonimo im brige i strah sa lica?
Mitska ptica: Dacemo im nase oci i cekacemo ih na zvezdi...

Andjeo i Mitska ptica

Tanja Nakic
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Januar 22, 2010, 12:02

"CIST KAO OKO"

Simon

Voliš li me više?
Lavirint.
Sopstveni.
Svojeručni.
Prvi korak: Mali za čoveka, veliki za čovečanstvo.
Malo-veliko, uzimala-davala.
Volim te?
Kakva su to pitanja, čemu?
Zar nije očigledno, jasno?
Zašto se zamarati nepotrebnim?
U vatru i vodu
i nebo i zemlju.
Hodam. Mislim. Govorim.

Voliš li me?
Kada izgradiš, imaš mapu.
Gde je izlaz? Hoću napolje!!!
Da malo popričamo!? Pobeći ćemo na nepoznatu zvezdu, pronaći nove izvore, napravićemo našu oazu. Ne! Planetu!
I Sunce!
Ne želim ni Mesec ni zvezde ni MRAK!
Zarobljen u sopstvenoj građevini.Ha! Svuda hodnici, šumovi, odjeci...
Hladno je... Gde je izlaz?
Čekaj... samo još malo, još danas. Mrak je težak. Čučni. Žmuri. Čvrsto!
Kao u utrobi majke. Lakše je podneti ovaj mrak i odjeke i korake...
"You only see what your eyes want to see
... you're frozen
When your heart's not open"
Volim te.
Gde je izlaz!?


Voliš li me?

"Love is a bird, she needs to fly
Let all the hurt inside of you die
You're frozen
When your heart's not open"
Drugi korak-danas.
Treći korak-sutra.
Tvorac osvaja svoju tvorevinu pticom, letom.
Voda nosi, ruši ogradu. Ispravljam se i nosim u svom danas svoje juče i svoje sutra.
Kao prerano ostareli ratnik. Iz rova smrti sa kožom stabla koje pamti u tišini pružajući ruke.
U tišini... kora je mapa, koža izlaz, rana znak za pravac jer...
"moram okončati svoj put stalno putujići".
I DOĆI TEBI
"Sav kao oko".

                                                                            VOLIM TE!

                                                                                     PETAR

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Januar 14, 2010, 09:23

НЕШТО КАО БАЈКА

Са неба пада иње. Сузе Снежне краљице. Хладно је. И њој је хладно. Од самоће.
Тражи, бојећи мразом стакла, завирујући у топле домове, својим леденим дахом дозивајући, слика.
Снежна краљица пати.
Иако је њено време, свемоћна је, она није срећна.
Зна она да су силе природе под њеном влашћу. Шта је за њу изазвати мећаву, дозвати кошаву, затрпати снежним сметовима?! ХА!!! Покретом руке боји свет својом леденом белином. Пас и мачка спавају заједно ако се мало накашље, да се не заборави-њено је време!
Вечерас је тужна. Вечерас плаче и искрице њених суза прeкривају улице града.
Вечерас, мада себи не дозвољава моменте слабости-она је краљица- њено ледено срце је...заиграло?!
У вечерашњој шетњи, драгој јој забави-цртања по стаклу, завирила је у мрачни прозор, знатижеља се морала задовољити.
Њих четворо, окупљених за трпезом, слабашна светлост свеће са средине стола, озарена лица тих људи, девојчица пева, остали уживају, чак и пас мирно стоји.
Погледа поново-нема светла сем те слабашне свеће! Да, видим да им је хладно(чак се и пас помало тресе), али ови људи се радују! Како је то могуће? Хладно је, мрак је, свећа је и извор светлости и извор топлоте, а они се радују?!
Ледено срце схвата пре ледене мисли... ДА-они су заједно, ДА-греје их љубав коју имају и деле, ДА-нису сами и ДА-не смета им моје време.

Да, тужна је Снежна краљица ове снежне, ледене ноћи, лије своје ледене сузе у леденој самоћи.

 

Тања Накић

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Januar 12, 2010, 16:09

СЛУЖБА ЉУБАВИ

Љубав своју према ученицима Христос даје Оцу своме. Љубављу гарантује, љубављу охрабрује. Љубављу, којом Отац њега љуби. Оном истом којом је Отац послао њега у свет. Љубав којом је свет познао Оца кроз Сина.
Љубав сведочи истину. Истину којом живимо. Истину коју сведочимо.
Ја сам пут, истина и живот, али моли се Оцу за оне које му је Отац дао на старање. И не само за њих него и за оне који због њихове речи повeроваше. На томе се темељи Црква у којој су многи удови а сам Христос глава.  Различити су удови, различите службе, зато Апостол Павле у посланици даље објашњава да, иако су различити дарови Дух је исти, иако су службе различите, Господ је исти.
Литургијско сабрање је начин да се све службе изразе. Догађај у коме смо сви један у Христу Исусу. Причешћивање Светим Тајнама залог, могућност да се досегне мера раста.
Христос тражи целог човека. То је собом показао. Зато је потпуно, цело једини начин. Његов начин. Начин сина. Он је нас признао као браћу, да ли смо ми спремни да будемо синови ?
Наша служба, служба исповедења живог Христа, свуда и увек, начин да умножимо своје таланте, да љубећи један другог, заједнички једнодушно исповедамо Оца, Сина и Светог Духа.
Љубав је темељ Цркве, темељ људског живота, а начин да је у себи откријемо, тим темељом живимо је управо откривање Свете Литургије. Светом Литургијом као начином, циљ коначно постаје јасан и видљив. Циљ је конкретна личност, личност Исуса Христа. И када је циљ на хоризонту јасно видљив ни пут више није немогуће прећи, јасно је коме води.
Иако живимо у сећању на будућност, своје сећање сведочимо зато што га ми већ данас имамо. Сакупљени двоје и троје у име његово и Он је са нама.
Зато дилеми и нема места. Оно што је човеку немогуће, Богу је могуће, а због слабости коју узрокује управо слика палог постојања,не може ни да се догледа могућност. Истина је да иако слаби у односу на силу, слободом коју остварујемо у љубави, велики смо у односу на могућности.
Заједничка служба, служба којом и у којој је свако од нас незаменљив, служба којом оприсутњујемо Царство, сада и овде, служба којом Један началствује и својом службом приноси молитве, јер МИ приносимо, Ми се молимо, својим АМИН потрвђујући саучествујемо.
Бришу се разлике и нема Јудејца ни Јелина ни мушког ни женског, сви смо једно у Христу Исусу.


Тања Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna

Januar 05, 2010, 10:05

“ WILD HORSES”

Milica je pristala da ucestvuje na takmicenju.
Pevace “ Wild horses”
… and I have my freedom, but I don’t have much time
Fate has been suffered and tears must be cried
So let’s do some living after we die…
Wild horses…..

Moja cerka, Mick Jagger, ikona…

Savrseno lice. Savrsene ruke. Suze na savrsenom licu.
U koga gleda?
Sta vide oci?
Sve je u davanju. I lice i pogled i ruke.
Daje se lepoti suzom umivajuci svoje amin, suzom potvrdjujuci spremnost
sluskinje, majke.
Kako opisati, docarati, dati lepotu!?
Reci su neme, zvuci bez odjeka, misli prazne.
Srce gleda, govori suzama.
Spirajuci stvarnost, bezlicnost,  suze daju boju, radost.

Kuda sa rukama?
Pomilovati, obuhvatiti, sklopiti.
Sklopljeni dlanovi, suze na savrsenom licu.
Davanje bezmerno.
Suznim ocima moguce je dokuciti lepotu treceg neba neispricivog, neopisivog.
Suznim ocima bolje se vidi kamo cemo, kome cemo.
Suzama se vidi, suzama se zna, suze su temelji.

Devojka radja Boga.


Tanja Nakic
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 28, 2009, 16:58

РОЂЕНИ



Рођени погледај, птица је узлетела ка Сунцу, животу... даје му се.
Рођени погледај, руже и љиљани пружају латице да их прошара, обоји лепотом.
Рођени погледај, срна је на врху брега слободом похрлила светлости.
Рођени погледај, извор пева, Сунце се у њему оогледа.
Рођени погледај, вила је гору украсила да је светлост окупа.
Рођени погледај, капи кише умивају зелена поља.
Рођени погледај, пчелу и цвет у потпуном давању.
Рођени погледај, девојка косе расплела драгог дозивајући.
Рођени погледај, пастир певајући стадо окупља.
Рођени погледај, звезда засијала у плаветнилу.
Рођени погледај, каравани са Истока крећу.

Рођени погледај, Радост се рађа!
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 15, 2009, 16:43

За Даницу ...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Након толико лутања, осећај добија потврду, наслућено облик, невидљивом  се виде обриси!
Нисам грешила, да, сада знам. Тражење добија смер, правац – јасан, видљив.
Како? Како сада? Куда даље?
Толико накупљеног, неизреченог...
Толико их је много у теби, кроз тебе тражећи...
Куда са њима, а мирис је неодољив, дозива, милује, теши, ране зацељује.
Куда са њима, како се одупрети неодољивом, немогуће је ћутати!?
Глас из тишине проговара, нема сигурног ћошка, сваки кутак говори.
Да ли сањам?
Шта је ово?
Лудост?
Мудрост?
Кожа је тесна, шапат је прерастао у вику, дозивам... али како? Зар ја?

Да Лазарице, баш ти!
Говори, вичи са кровова!
Само луди су живи, мудраци су одавно мртви.
Да, баш ти јер је жеља прерасла себе у тебе у ти у...
ДАНИЦУ.

 

 

Taња Накић


Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 11, 2009, 12:14

НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ !

Понекад овај бели, празан папир уме да намучи. Речи некада саме навиру,  али не сада. Испричала сам а не умем да напишем. Смешно!
Опет, како написати радост?!
Којим бираним речима објаснити то осећање?
Како описати неописиво, испричати неиспричиво?
Како описати топлину загрљаја, осмех без речи, али онај о коме је толико речено а разуме се само у другом осмеху.
Како објаснити зарањање још дубље, а боје још живље? Онда, када се додирне плаветнило космоса.
Како објаснити промену пре и после? Споља, све је исто, али, знаш, ти ниси исти. Твоја материја је променила састав, том променом променила све твоје. И дух.
И душа и тело, Tелом и Kрвљу као залогом, потврдом, променом. Кретањем.
Знаш, јер срце игра.
Знаш јер ногама додирујеш облаке, а глава пева. Само пева.
И тако опет и опет...
Како без речи то преживети?
Некада ограничења могу да буду најбоља решења.
Речи ограничавају, али бар сада и овде дају прилику да још потраје, да се продужи.
Споља: попићемо кафу, чај,  поделити “чашицу разговора”(парохијски дом је још у изградњи, поново ћемо да гњавимо попадију Јелену  namigivanje).
Не!
То је да не престане. То је против овог ограниченог, палог, са познатим, а жеља за долазећим, неограниченим, вечним.

   Стварно, НЕ МОГУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ! Не могу а да му не продужим трајање са недеље на увек, стално, заувек …!



Тања Накић
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 08, 2009, 15:32

Brod

Zaplovili smo u beskonacno : Kapetan, Maska, Madjionicar i Mitska Ptica.
Ostavivsi ostatak posade u mirnoj luci, krenuli smo na dugo iscekivano putovanje.
Izazov.
Novi kontinent, ne, planeta!
Nasu razlicitost sjedinjuje zelja ka nepoznatom u umu, poznatom u srcu i ustima.
Maska odredjuje pravac. Kapetan okrece brod i uskoro smo tu…
“Dobro dosli u dolinu Krvavog Sunca”
Iskrcavamo se. Krvavo Sunce obasjava Krvavu Zemlju.
Prilazi nam mila devojka, lepog lica, poziva na zdravicu dobrodoslice.
Vreme je stalo.
Kapetan i Madjionicar vode ozbiljne razgovore: “Razumete, to je nepristajanje na povrsnost, prosek…” govori Kapetan. Madjionicar, pogledom punim razumevanja, potvrdjuje”Da, da, da…”
Maska zacudjeno posmatra, ovaj nazovi, dijalog i odlazi da pronadje devojku lepog lica u potrebi da podeli dozivljaj.
Mitska Ptica odlucuje da zadovolji svoju prirodu. Uzletela je. Rasirila krila, zaplovila.
More. A u moru, poruka. Poruka u boci.
“Mozda je iz mirne luke”, presence je misao.
Uspeva da iz mora izvuce bocu. Pada.
Da, ziva je. Sta sada?
Uspeva da izvuce poruku. Nema misli.Zasto je misao zacutala? Ne mogu da pomerim krila! Ne daju mi da letim! Taj zrak! Poruka! Nema vremena! Raspuklo se srce.
Maska je pala.
Madjionicar, nestao.
Kapetan je cutao. ON zna.
Zna i ptica.
Skuplja slomljena krila, raspuklo srce, vlazne oci, proguta otrov…
I krecu.
Kapetan zna kuda…


Tanja Nakic
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0) | Generalna

Decembar 02, 2009, 09:27

Iskrice...

Kosava u Beogradu... ima onih koje me muce glavoboljom, ne volimo je Cigani i ja.
Ovu danasnju, ne. Ova je procistila misao. Odnela uvelo lisce, donela miris.
Miris mog grada.
Rado pobegnem s posla. Ne odbijam ni ono sto mi nije u "opisu radnog mesta", drago mi je sto ne znam da vozim. Mogucnost da se ostvari situacija, uziva u momentu. Danas se stvorila mogucnost za jednu. Hitno dostaviti dokument. Destinacija-Slavija. Naravno! Ne odbijam. Ne, ne, ne smeta,prekinucu, mogu to da zavrsim i sutra. PALIM!!!
Ne volim Novi Beograd. Dosadno. Isto. Most. Bez mirisa, boje. Sve su nacrtali i zgrade i parkove i ljude.
Slavija, konacno. I dalje trazi svoj izgled. Lici, a nije.
Beogradjanka je ponovo ozivela.
Prosvetina knjizara... izlaze dve gospodje, starije i miris!!! Zaboravljen, ozivljen. Miris premijere u Ateljeu, Oktobarskog salona, Festivala kratkog metra u Domu Sindikata...
Kako sam im zahvalna na probudjenom secanju! Miris salona, pundje, sivog sesira sa malim obodom, kostima. Miris mere, dobrog ukusa, elegancije.
Iako ponekad sumnjam, moj grad je metropola.
Da, Beograd je svet!
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 28, 2009, 09:03

TRAGAC

Daleki horizonti zovu.
Put je tezak, nesiguran samo ako ne zelis da krenes.
Put je strm, opasan samo ako ne zelis da krenes.
Put je pun zamki samo ako ne zelis da krenes.
Zastani. Pogledaj. Ne plasi se.
Ne povredjuj se onim sto nisi uradio. Iskreno, nisi ni pokuso.
Secanje je mala plata.
Secanjem se ne mozes nahraniti.
Pogledaj u svoje malo, prljavo carstvo.
Samo tvoje.
Malo.
Prljavo.
Sakupi slomljene misli.
Sakupi slomljene oci, srce.
Sastavi mozaik duse.
Na izvoru se pogledaj. Pronadji svoj Lik.
Jedan, Jedini, Neponovljivi.
Operi svoje lice suzama. Suzama hodocasca.
Videces tragove. Svoje.
U pesku vremena.
I hodaj.
Bezglasnim kricima dozivaj.
I ne zaboravi
Traganje ima samo jedan Put, Istinu i Zivot
I ne zaboravi
Ljubav razresava
I ne zaboravi
Samo tebe, jedino Tebe On bezuslovno voli.
I izaci ce tvoja dusa iz valova.
I zavapi
I zavici
I zapevaj
Aliluja

Krik je postao Glas.
Glas je postala Rec.
I... ne plasi se...
samo se ne plasi.
Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

Novembar 25, 2009, 15:51

МОЛИТВА II

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


 

Скупи ум свој, срце своје, све своје у само једну тачку.

Једну мисао. Једно.

Огрнута кожом, покривена косом, сузом умивена. Себе дајем.

Једну у једном.

Ништа друго немам.

Одбацујем слике, слова, туге и радости.

Пролазно.

Дајем ветру да их носи.

Тачка-семе. Спремно на смрт.

Не плашим се.

Смрт је транзит, ходник, пролаз за улаз.

Облици су око мене. Назирем их.

Слепило. Познати звуци.

Тако је близу.

Угушиће ме жеља.

Шта да дам осим себе? Грешке, туге, радости, боли која раздире!?

Лаж понекад има лепо лице и осмех, али... лаж је.

У нерођеном сам видела вечност.

Сада ћу је видети у смрти.

Милошћу додирнути.

Време је.

Скидам последње трагове љуштуре.

Вода је однела све.

Ка светлости у пламену.

Пламену који сагорева остатке старог, презреног, одбаченог.

Сагледано у смрти која је показала вечност, виђење, препознавање:

Јелена, Мирјана... оче Иване!

Загрљај братски, целив божански :

Горане – Оче!

Брате мој у Христу Угрине – Брате Иване!

Да ли је то заиста смрт ако покаже делић вечности, комадић Царства!

Пред очима уснулог Патријарха

Срели се, препознали, загрлили.

Где ти је, смрти, жалац?

Где ти је, пакле, победа?

 

 

Тања Накић

 

П.С.  За све је потребно да сазри и туге и радости, али и молитве... 

Posted by tanjanakic | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0) | Generalna